Milan Nikolić

Na ovom događaju nedostajale su samo bivša supruga Milorada Ulemeka i Ljiljana Bulatović sa tašnicama dekorisanim koricama "Gvozdenog rova" ili od najtanjih niti satkane biografije "General Mladić". Da, ne bi trebalo zaboraviti, o tome je Dubravka Ugrešić već pisala, i Radovan Karadžić je pisac, štaviše kompleksna i kontroverzna ličnost baš po meri ovog vremena, gotovo multimedijalna, pa samim tim i savršeno pogodna za špalir pisaca na sinoćnoj modnoj reviji jedne beogradske izdavačke kuće - "Knjiga na dohvat ruke".

Gost autor: Marko Ekmedžić

Prihvativši se izuzetne časti da napišem predgovor za knjigu pred vama, nisam mogao a da ne pomislim na ono što je više nego očigledno. Sa Aleksom se, gotovo do u reč, slažem po većini pitanja, pa je moja lična objektivnost u posmatranju ovog dela, može biti upitna. Pred tim razmišljanjem, samog sebe sam zapitao šta je

Milan Nikolić

Ne bih žurio sa novim pisanjem, ali rana mi je sveža. I utisci. Najgore je kad u životu pokušavaš da budeš nešto što nisi. Nikakve dobre namere tu ne mogu da budu opravdanje. Setite se samo gospođe Delovej. Volela je cveće, ali ništa više od isplaniranog za taj dan, koji Virdžinija Vulf (Mrs. Dalloway, Virginia Woolf, 1925.) razvija u vremenski neograničenim pravcima, nije. I ja sam sinoć hteo da se igram domaćina, uloge u kojoj sam osvedočeno - očajan. Rezime: gosti su bili zadovoljni, uživali su vinu i toj salati koju sam spremao, dok su

Ne bih ja tu ništa dirao. Predizborna partijska soap opera hita ka svom zenitu. Uredno podgrejana svakodnevnim novinarskim, papirnatim i televizijskim, analizama. Da sam karakter kao što nisam, sve bih ja to na mute. Ali, ne da onaj stari mazohistički poriv. Jebiga, raslo se u Srbiji. Dosledan sam samo u jednom. Reklamne predizborne blokove eliminišem u sekundi. Doterao sam liniju bacajući se za daljinskim, ako mi nije baš pri ruci, tako dobro, da sad više ne mogu sebe da tešim u fazonu - Nema veze što je para sve manje, taman da se, što bi rekli, ufituješ za proleće!

Poslednji roman Igora Marojevića, Majčina ruka, čitaoca vraća pitanjima koja ne zastarevaju. Možda je ispravnije reći – „upućuje“ budući da  porodična istorija, kao blagodet ili kao balast, neizostavno postaje deo svake nove životne priče koja nastaje iz njenog okrilja. Ona može da odredi ili da proguta, da skrene ili sasvim uputi u jednom pravcu doživljaja sveta, ali uvek je tu. Interpretirana, naslikana rečima drugih, umekšana ili ocrnjena – u svakom slučaju na taj način prihvaćena – lako može da odvede u zabludu. Individualni zaron, a Marojević je oduvek za takve likove zainteresovan, riskantan je i angažuje celu ličnost. Pa ipak, „probijanje ljuske“ i postajanje čovekom među ljudima prvi je uslov istinskog prisustva u životu. Pomilovan ili stegnut majčinom rukom,  što otvara još jedan domen arhetipskih odnosa, junak pred čitaocima raste do sopstvene slike drugih i svog mesta među njima.