Što je temperatura viša, ponuda je veća. Društvene mreže prekrivene su fotografijama nagih tela. Pored bazena, na krevetu, ispred garaže, u potoku, na mostu. Ljudi se skidaju, škljocaju i kače nemilice. U najvećem broju slučajeva opcija dostupnosti je, ukoliko govorimo o Facebook-u, public, dakle za što veći broj pogleda, dok se u slučaju Twittera, to isto public podrazumeva. Fraza Samo za tvoje oči je izgubila smisao, prevaziđena je kao i celokupni koncept intime. Sve je za svačije oči jer samo tako vrednost prikazanog može biti potvrđena ili devalvirana. Procenjuje se precizno, sabiranjem broja komplimenata pretočenih u reči ili iskazanih samo klikom na odgovarajuće dugme. Dislike kao opcija ne postoji. Dislike je ravnodušnost, reakcija koja se, od kad je sveta i veka, najteže podnosi. Jer, činjenica je da su sva ta tela ponuđena. Ona su zbog nečega tu jer podrazumevaju reakciju, odgovor, feedback. U kontekstu savremenosti, pre svega, procenu. Suština je u proceni.

 

Milan Nikolić

 

I kada se čini da svi jesu, televizija nas nije zaboravila. Programske šeme nacionalnih tv stanica potpuno su bazirane na živim ljudima. U zavisnosti od karaktera formata, traga se za autentičnim željama i neodosanjanim snovima, strahovima i dramatičnim ispovestima, velikim lomovima i istinskim užasom.

 

Televiziji ste potrebni tamo gde ste tanki, najdraži u onome čega se stidite,

Profesor Žarko Trebješanin je u razgovoru za jedan internet portal ocenio da je nostalgično vraćanje u devedesete sve samo ne bezazleno i da zapravo označava "neku vrstu provokacije, povampirenja one pseudokulture koja predstavlja najgore izdanje Srbije". Da li je reč o povampirenju ili samo jasnijem izražavanju nečega što je sve vreme bilo vitalno i prisutno, pitanje je koje može da pomogne u razumevanju te, nove nostalgije. Jer, ma koliko se trudili, ostaje čudno nejasno i na poseban način jezivo kako se može žaliti za tim vremenom mraka (eto zgodnog naslova koji je, od juče preaktuelni Dobrica Ćosić u svom opusu propustio, verovatno zbog drugačije "vizure" te iste decenije).

Milan Nikolić

Rivalstvo dve komercijalne televizije čija imena počinju na isto slovo, P naravno, sve više liči na dominantne sadržaje njihovih programa. I u tim sadržajima se slažu kao i u ovom slovu P. Razlike su u nijansama, tek toliko koliko se razlikuju Turci i Latinoamerikanci. I njihove ljubavne stranpututice, filozofska i uopšte misaona lutanja, intimne zgode i nezgode. Razlika je samo u ambalaži. Da konkretizujemo, na Prvoj televiziji znaju da podese svetlo, urede studio, efektno odomaće neku franšizu, postave kadar, naprave špicu. Na Pinku to nikada nisu naučili.

Milan Nikolić

Sve što želim dobijem na KLIK. Radni dan mi je ON LINE. A slobodno vreme umreženo – kaže Jelena Bogavac na početku razgovora koji je, da bi bio provokativan i kao stvoren za citiranje, a samim  tim i aktuelan, morao da krene od virtuelnog. Nije li upravo takav početak imanentan duhu epohe odnosno epohi bez duha. Vremenu koje možda nije sasvim obezduhovljeno. Možda nije uopšte. Možda je samo taj neki lahor, misao, ideja, osećanje – sve što čini fluidno polje duhovnosti evoluiralo na način koji ne prihvatamo bez preispitivanja, mi, privrženi pogledima oči u oči, mi, sumnjičavi prema digitalizaciji spirita. Ili je, ipak, regresija junakinja doba, famozno otuđenje kojim nas filozofi progone čitav vek. Šta je na društvenim mrežama druželjubivije u odnosu na sto, stolnjak i makijato?

Milan Nikolić

...Još jednom o sličnim stvarima 

Zašto?

...Zato što me ne mimoilaze

Ne mogu da se pomirim sa tim da određene dileme i dalje postoje. Zašto se u svakodnevnom dokonom nadmudrivanju zaludnih oratora, kao i među nekim važnijim facama koje ćaskaju na nekim važnijim mestima - na Hitlera odgovara Staljinom? Ili obrnuto, mada

Milan Nikolić

Ja ne mislim da je Marko Karadžić „elimisao sebe iz bilo kakve ozbiljne rasprave“ zbog toga što je otišao da se mesec dana „valja u rijaliti svinjcu Preživljavanje“. Ceca Lukić u svom poslednjem tekstu „Robinzon građanske Srbije“ u množini, pretpostavljam misleći na celu Drugu Srbiju, tvrdi da se u Marka zaklinjala dok je bio državni sekretar a sada ga, kada je samo komesar, nema nigde. Ljudskim pravima je podjednko potreban kao i ranije, i tu nema spora, ali da li su ovako teške ocene povodom Markovog izleta na Kostariku, zaista na mestu posebno ukoliko su začinjene tipičnom domaćom zlobom, koja je kod svih Srbija ista – u maniru „ako su mu trebale pare mogao je da traži od Beka.“ U poslednjoj četvrtini svog teksta prva Ceca se izjednačava sa Veljom Ilićem koji je, podjednako decidirano, mada u oblandi šatorskog magistrala humora, govorio o Čankovim tihim večerima u kući Velikog brata.

Predosadna dilema za i protiv reality i programa je besmislena iz najmanje dva razloga. Niti će većinsko, obično licemerno „protiv“ kada je isključivo deklerativno, naterati vlasnike privatnih televizija da se sažale nad duhovnim pustošenjem kojem doprinose niti će se RRA setiti da postoji.

Milan Nikolić

Taman kada su svi digli ruke od pitanja kako vladika Porfirije podnosi silne pornografske sadžaje na domaćim nacionalnim i lokalnim frekvencijama, ovaj, inače sasvim pristojan i prijatan čovek, zauzima novu, rekao bih - još provokativniju funkciju od one u RRA. Pre nego što razmotrimo novu/staru poziciju vojnog episkopa, da ne bi bilo (uobičajenih)

Milan Nikolić                                                                                                                            

                                                                                         "You really need to relax"

                                                                                   

Milan Nikolić

nastavak razgovora sa Jelenom Bogavac

"Drama je dama. Tekst hoće/mora da se oslobodi od pradavno postavljenih uzusa. Drama je tekst predstave ili zapis duše. Njegov oblik je plutajući i amorfan, dramsko je ameboidno a život dramatičan. Ma kako zapisan. Drama nije rob osamnaestovekovne definicije. Ona je živa, zdrava, debela i vesela. Drama je ženskog roda – preživeće. Teška joj je sudba, varljiva, klizava i nedokučiva."

Šta u kontekstu savremenosti smatrate hrabrim gestom u pozorištu?

Baviti se pozorištem danas u Srbiji je skup hobi, dokazuje istrajnost sna, žilavost želje i sklonost melodrami: Ako je ovo melodrama i ako je o meni – onda ću napraviti predstavu, bez obzira na budžet.