Prvo i osnovno, tenis je super. „Beli sport" je jedan od retkih gde vam drugi ne kroji kapu, gde nema ofsajda, igranja rukom, pasivnog napada ili faula „zbog ulaska u putanju". Zato je, kao uostalom i golf, igra za bogataše „operisana" od sudija. Drugo, nemam nikakav poriv, ni motiv da motiv da "hejtujem" Đokoviće. Ko god stavi sve na kocku i dobije, taj zaslužuje poštovanje, barem zbog hrabrosti,

Moram da se pohvalim da sam poprilično imunizovan od srpske dnevnopolitičke ujdurme, ali neke doze, mogu da ubiju i konja, a ne čoveka.

Revolucije su postale prirodni procesi. Da bi televizije mogle da žive 24 sata dnevno, da bi i neko drugi došao do pet minuta slave i moći, dizala dva i tri prsta, da bi se ljubitelji pravde i demokratije nadizali obrva i pokazali dobrotu i empatiju, namenjenu borcima za bolju budućnost širom planete, istrošili viškovi suza i oružja, i da bi posle zime došlo proleće, one moraju da postoje.

Postao sam otac. Jednoga dana, kada moje dete postane, koliko-toliko svesno sebe i svijeta, imaće svoje „Grlom u jagode“, a pratiće je tekst da je te godine, Julian Asanž bio glavni baja, da je kosovska bitka i dalje trajala sa Dikom Martijem u ulozi Obilića,  Iniesta dao gol za titulu šampiona sveta Holanđanima, Srbi i Hrvati rešili da obnove „bratstvo i jedinstvo“,  a Srbija, zemlja u kojoj se rodila, posle decenije kurčenja, odradila i deceniju u kojoj je bila vazal svima.

Znam da je u noći slave ošišanih momaka, bogohulno posvetiti pažnju bilo kom drugom sportu, ali mi iz rukometa, već godinama iz „drugog reda“, pokušavamo da svoj sport vratimo na floskulu „stare slave“, pa ću tako večeras uobičajeno štucati na nečije coktanje i negodovanje – Evropsko prvenstvo u rukometu za žene!

Dobro se sećam. Bila je to sezona 2002/2003, kada sam među nekih 2000 poluuspavanih ljudi u „Pioniru“, gledao četvrtu pobedu Partizana u poslednjem, 14. kolu Evrolige protiv Ulkera. KK Partizan je  te godine, bio poslednji – osmi u grupi, a ovo je bio ispraćaj u nekom, još nestandardizovanom, popodnevnom terminu. U navijačkom repertoaru, pored onog čuvenog „Svaki Turčin zna, svaka mula zna, da je Obilić, srpski sin, zaklao Murata“ i „Mirsade (Jahović) Srbine“, glavni hit je bio „Svinjoo debela“, posvećen Duletu Vujoševiću, koji je, onako, podbočen o svoj stomak u izgužvanoj košulji, psovao sve u šesnaest prema tribini sa „najvatrenijima“. To nisu bile godine ljubavi, ni rezultata. Još uvek, ti isti, navijači, nisu uramljivali slike sa likom „debelog“ Supermena, utakmice Partizana nisu bili „mejnstrim“, Cukerberg je tek smišljao Facebook, pa grupe poklonika nisu postojale, a gradska kalakurdija nije imala šta da vidi i da bude viđena, tako da je u širokom luku zaobilazila bljuzgavičavi mrak oko hale „Pionir“.  Još uvek je terenom krstario neki polutalentovani tim sa, po pravilu, jadnim strancima i rvačem, Vesom Petrovićem, kao glavnom atrakcijom.

Ovih dana, temperatura visoka, pritisak povišen, lišće prestalo da opada. Svima su nam se vratile boje života, koje su trenutno nestale sa hladnim vremenom i zatvaranjem u kuće, koje obično nude malo Facebook-a, malo rialiti specijala. Slušam o čemu ljudi pričaju, šta misle, kada stignu to da rade.

Navukli ste se na pogrešne. Uostalom, po ko zna koji put zaredom. Šta bi bile „nindže iz Đenove“ i „patriote sa Terazija“ da nije vas, nas, javnosti, mnjenjača, novinara, blogera, amatera - hejtera, zavisnika socijalnog networkinga, liberalno zagriženih i ostalih željnika svoga mišljenja, koji već danima samo o njima misle, samo o njima pišu, utrkuju se u tome ko će biti žešći, ko će raskrinkati ono što je odavno poznato i nazvati ono što odavno ima svoje ime? U čitavoj toj gunguli, čak i oni koji važe za najpismenije, pevaljki su priznali da je bila najbolja, potvrdivši tako, nakon desetina istih tekstova, zaključaka i grimasa, svu nemoć da se nekako drugačije objasni da ljudi hodaju, ptice lete, a gmizavci gamižu...

Kako stvari stoje, Niš neće dobiti novu sportsku halu do januara 2012. godine. Samim tim u najveći grad na jugu Srbije, neće doći najbolji evropski rukometaši (EURO 2012), a hotelijeri, kafedžije, ćevabždinice, buregdžinice, suvenirnice, semenkari i ostala „živina" u južnoj-tužnoj prestonici, ostaće uskraćena za nedelju dana karnevala i prihoda od više hiljada inostranih navijača, noćenja, šopinga, „tepsija sa sirom", hektolitara piva i par kamiona „zanimacija za zube". Niko neće poneti fotografiju-uspomenu sa Tvrđave, ni saznati priču o caru Konstantinu - Nišliji. Neće stranci zatvarati niške kafane, pušiti „Klasik", čuti Šabanovu „Hanumu", niti bajku o „Realu sa Nišave". Neće.