Ali bih mnogo volela da mi neko razjasni kako gradska vlast može da donese propis kojim direktno ugrožava život i opstanak pojedinca i da to bude OK?

 Naime, od danas je nemanje karte u GSP-u prekršaj.

Što samo po sebi ne bi bilo problem da nema one začkoljice koja kaže da će oni koji budu uvedeni u registr prekršaja biti onemogućeni da vade lična dokumenta.

E, sad, koliko mene sećanje služi (a ne videh negde da je to promenjeno) svaki punoletan građanin ove nazovi države OBAVEZAN je da ima ličnu kartu.

Ali, ako ste u tom registru, vi ne možete da imate LK.

Ne znam za vas, ali, kad sam bila mala, to mi je, nekako bila najstrašnija reč. Možda zato što su i moji roditelji i bake neretko pričali o gladovanjima tokom I i II svetskog rata?

Onda smo i sami doživeli ratove, doživeli ili čuli priče o gladi.

I onda je, kobajagi, opet došao mir.

I novi sistemi.

I imali smo sve manje, al' opet, nekako, snalazilo se. "Važno je da niko nije gladan!" znale su babe da kažu nad mizernm obrokom.

OK, možda nije najzdravije, možda nije najkvalitetnije, ali, Bože moj, napuni se stomak...

A onda je realnost počela da me sustiže.

Neko me će se, verovatno učiniti da je odgovor jednostavan, ali, naše mišljenje po tom pitanju daleko je od univerzalnog i uvreženog svuda u svetu.

Neki narodi dan danji bogatstvo mere količinom zlata koje porodica poseduje.

Neki drugi, opet, više vole keš.

Za Mocvane, biti bogat znači imati puno stoke. Naročito krava. To je jedino bogatstvo koje se računa. Može čovek da ima novca u banci, uspešnu firmu, dobra kola, ogromnu kuću - sve to mu ništa ne vredi ako nema krave! Zato, pridošlice često ne mogu da razluče koliko je neko stvarno bogat. Jer, spoljna obeležja bogatstva, u većini slučajeva, ne postoje, a ona koja tako izgledaju ništa ne znače.

Beleška koja sledi napisana je još dok sam živela u Bocvani, a odnosi se na najčešću predrasudu kad je Afrika u pitanju. Da je užasno prljava.

Ne sećam se više ko me je, i čime, izazvao da belešku napišem, al' eto, onaj Harijev blog o crnom zetu izazvao me je da je okačim. 

Jedan od uobičajenih dijaloga, kada nekome pomenem život u Africi, odvija se otprilike ovako:

- A kako ste preživeli u toj prljavštini?
- Kojoj prljavštini?
- Pa Afrika je užasno prljava!
- Od kud vam to?
- Kako odkud? Pa to se zna! Zar vi ne gledate televiziju?
- Ne! Mi živimo tamo, i verujte mi, televizija (po običaju) preteruje!
- Jeste li sigurni? Možda niste dobro videli?
- !?

Vratila nam se Princeza sa „samostalnog" dočeka kod drugarice i žali se:
- Mama, oni u ponoć nisu odbrojavali! A kad smo ustali, niko nije pomenuo valcere!

Sreća te je stigla na vreme da odgleda bar drugu polovinu koncerta iz Beča.

I tako sam, nenamerno, morala da dam kraće objašnjenje o porodičnim tradicijama...

Od jutros gledam i slušam dramu onih mučenika što ostadoše zavejani, pa mi ne izlazi iz glave letošnja rečenica jednog starog Sremca. "Jeste, posekli ga, a pitaću i' kad stigne zima, kako će da iziđu iz sela?"

Jeste, ja sam ona što voli jesen i zimu.

Zaista ih volim.

I stvarno mi ne smeta kad pada kiša.

Ni kad duva vetar.

Ni kad se uhvati mraz.

Imam čak i kuče koje voli iste vremenske uslove, Samojeda, pa kad nas dve krenemo u zimske avanture, uživanju nikad kraja!

Ali...

Olimpijsko zlato u Tekvondou!

 Bravo!

Koliko ću još puta da utvrdim da ljudska domišljatost u pravljenju budalaština nema granica?

Kažu, prijavljen skup "Zaštitnika prirodnih bogatstava", koji, gle čuda, treba da se održi baš kad i Prajd, a učesnici će malo da nose primerke tih "prirodnih bogatstava"

Nisam, još uvek, nameravala da se pozabavim ovom temom, vadeći se na činjenicu da je još raspust, ali sudeći po nekim komentarima dole, kod Krugoline, vidim da je krajnje vreme da potegnem i ovo pitanje.

Deca sa posebnim potrebama.

Kako to izgleda u praksi?

Teoretski, konačno smo dobili inkluziju, znači, sva deca imaju pravo da idu u „običnu" školu, da se ravnopravno školuju sa svojim vršnjacima.

Ali, kako će to praktično da izgleda?

Neko pomenu da su učitelji imali cela DVA dana seminara. I sad su, kao, osposobljeni... Za šta?

I šta je sa nastvanicima? Jesu li i oni imali dva dana seminara?