Ljudi poseduju razne neobične sklonosti i strasti koje se mnogima čine devijantnim ili bliskim perverziji. Šta su uopšte devijacije, ko ih i kako determiniše, i da li ih sami konstruišemo zatrovani predrasudama, rigidnim ubeđenjima i večitom potrebom za osudama? Fetišizam je pojava koja se većinski jednostrano smatra devijacijom i o tome se retko piše afirmativno. Ne tretira se kao uobičajena, stečena ili urođena sklonost, već i dalje predstavlja tabu. Tabui egzistiraju u tabuiziranom društvu, a tabuizirano društvo je nazadno, pa samim tim i opasno. Ono vidi devijaciju i nastranost čak i tamo gde ih nema. Dokle god ne prelazi u nekontrolisanu opsesiju i ne utiče štetno ili razarajuće na nečiji psihološki status i kvalitet života, svaki fetiš je normalna pojava.
        Fetišizam (Fetishism) je otvoreno ili pritajeno obožavanje predmeta ili delova tela, odnosno praksi koje nas "pale" - uzbuđuju, čine srećnim i ispunjenim, što često i pored omasovljene zablude nije vezano za koitalni seks, genitalije i seksualni vrhunac, tj. orgazam. U raznovrsnoj paleti ženskih i muških fetiša, najupečatljiviji i najzastupljeniji su muški fetiši, pa stoga ovaj tekst posvećujem njima.
        Najčešći fetiši su vezani za odevne predmete koje muškarci uglavnom ne koriste na sebi, ali ih zato vole videti na svojoj partnerki. Prednost se daje uniformi, odnosno kostimu (medicinske sestre, sobarice, policajke, učiteljice, monahinje, prostitutke...), a u vrhu liste su i kožna odeća, aksesoar (kape, šeširi, lisice, perike), najlon čarape, halteri, donji veš (gaćice i brushalteri od mreže i čipke), lateks, plastika, maske na licu, ili obuća sa visokom štiklom (čizme, cipele, sandale, papuče). Što se tiče delova tela, dobro su poznati fetiš ženskih grudi, zadnjice, duge kose, ušiju i ruku, s tim što je sveprisutni fetiš ženskih stopala (Foot Fetishism), jedan od najinteresantnijih.

 

Nisam pomno pratila rukomet ali sam uvek srećna kad se naši sportisti domognu medalje, kao i sad kad se ženska reprezentacija izborila za srebro na Svetskom prvenstvu. Slučajno sam prolazila blizu čuvenog balkona Skupštine grada gde su rukometašice proslavile osvojeno drugo mesto uz podršku nekoliko stotina, najviše hiljadu građana. Ali, kao vinovnica tog nesvakidašnjeg događaja, vratila sam se kući sa čudnim, protivurečnim, uglavnom negativnim utiscima.

Prvo što sam čula još u Vlajkovićevoj, dok sam se približavala platou gradske Skupštine koji su obezbeđivale pojačane policijske snage, sa gradskog ozvučenja treštali su prepoznatljivi stihovi lokalnog hita «Čke beogradske». Beograđanka sam po rođenju, tolerantna, slobodoumnih shvatanja, i svaka urbana žvaka može da me kupi pod uslovom da ima smisla ili bar poentu u najavi, ali ovog puta nisam pronašla baš nikakvu konekciju između osvajanja srebra na SP-u, sportskog duha, zdrave pameti, Gazda Paje i stihova ove pesme. Možda nisam dovoljno luda čka da bih se primila na:

 

      Beograd je do nedavno bio među vodećim svetskim prestonicama dobrog provoda i zabave, ali taj status mu je uzdrman Odlukom gradske skupštine o zabrani prodaje alkoholnih pića od deset uveče do šest ujutru. Po stupanju odluke na snagu u maju mesecu, to se odrazilo na mnoge koji žive (i cugaju) u njemu, ali i one koji kroz njega prolaze i rado mu se vraćaju. U drugim gradovima i selima diljem Srbije, alkohol se i dalje nesmetano prodaje i noću i danju, a ista prohibicijska odluka u Novom Sadu još ranije je proglašena neustavnom i nevažećom. Zašto u prestonici izostaje demokratija tog tipa, i da li je Beograd postao prohibicioni logor?

 

 

 

 

 

 

Na zagrebački kolodvor u 23,55
u poslednji čas stigla sam na vlak
i upala u prazan kupe
gde je bio mrak, gde je bio mrak...
Tražeći svetlo, začuh dubok glas:
"Lady, the light is overthere!"
Tad shvatih da nisam sama.
Bio je to muškarac crne boje kože
u crnoj maji i crnom džinsu, oh Bože!
"We don't need the light!" rekoh istog trena,
isključih svetlo i sedoh naspram njega.

Kada i na koji način će biti dekriminalizovana a zatim legalizovana marihuana u Srbiji?
Incijative postoje, ali nadležni kao da nemaju sluha za tako važno pitanje. Rick Simpson je početkom milenijuma došao do neverovatnih rezultata koji se odnose na istraživanja delotvorne primene ulja kanabisa u terapiji malignih obolenja. Konoplja (Canabis) je sastavni deo kulture mnogih naroda u Aziji i Evropi, ali je ona u savremenom društvu još uvek neshvaćena i zakonom kažnjiva. Protiv njene prohibicije u Kanadi su 2005. održane velike demonstracije, a Svetski marš konoplje (Global Marijuana March) se održava svake prve subote u maju mesecu širom planete. U razvijenim državama kao što su USA, Portugal i Urugvaj, ili nama bliže Holandija, Češka i Hrvatska, ova biljka je zvanično skinuta sa liste štetnih i kažnjivih supstanci, tj. izbačena je iz krivičnog zakona i prebačena na prekršajni nivo, te je tako dekriminalizovana.

Ako Srbija stremi ka Evropi, mogla bi da usvoji svetske zakonske regulative i standarde, ali ne zato što je "žaba videla kako se konj potkiva" več zato što nam logička sposobnost omogućava da prepoznamo dobrobit i razlikujemo je od štete. Ako je punoletnim licima dozvoljeno da neograničeno rabe štetne materije (nikotin, alkohol i sedative), zašto onda osnovno ljudsko pravo na izbor ne uključuje i kanabis kao lek? Umesto toga, konzumenti kanabisa se pod stegama društvenih predrasuda i brutalnog zakona, osećaju kao kriminalci i otpadnici u društvu.

Performans "P" Kampanja održava se u sklopu Live Art festivala LIMIT, u "Noći performansa" subota - 26.11.2011. od 22 h, u beogradskom Domu omladine.

"P kampanja" predstavlja maštovitu političku parodiju - kandidaturu Pičke na predsedničkim izborima, sa ciljem da njenim dolaskom na čelo države Srbija doživi preporod.

Predsednička kandidatkinja Pička, podržana od mnogobrojnih domaćih i inostranih asocijacija i pojedinaca, ulazi u trku na predstojećim predsedničkim izborima. Pička će originalnim rešenjima i odlučnim zalaganjem doprineti da  državna i društvena kriza budu prevaziđene, sa čvrstim uverenjem i obećanjem da će Srbija konačno ispuniti zacrtane zadatke i naći svoje mesto pod suncem kao ravnopravna članica, sa odličnim izgledima za prosperitet na svim nivoima (institucionalnom, ekonomskom, socijalnom, kulturnom, privrednom, turističkom itd.), kako bi stekla trajni ugled i izborila se za dobar rejting u međunarodnoj zajednici.

"Hiljade Slovenaca i Hrvata su novogodišnje praznike proveli u Srbiji," izveštavaju mediji.

       Volim pse i verujem u izreku da je (pored knjige) pas čovekov najbolji prijatelj. Ali šta uraditi sa večitim, po svemu sudeći nerešivim problemom ničijih pasa u Beogradu?

      Psi lutalice se uglavnom kreću u čoporima. Svaki čopor ima svoju teritoriju, alfa mužijak je predvodnik a svi drugi članovi mu se pokoravaju. Slično ljudima. Međutim psi, za razliku od ljudi, tumaraju nesmetano prestonicom rukovođeni životinjskim instiktima i mogu se videti u svim krajevima grada, od suvog centra do zabačenih predragađa. Ko se sa njima nikad nije suočio, taj nikada nije ni dolazio u Srbiju. Koga čopor pasa lutalica nije bar jednom napao, taj ili ne živi ovde ili ne izlazi iz svog automobila. A ako nekom srećom niste doživeli napad, onda ste se sigurno više puta ježili slušajući horror priče iz prve ruke o izujedanim ili "samo" prestravljenim građanima u Beogradu, svih uzrasta.

       U Domu Omladine je u nedelju 16. oktobra, organizovano izvanredno poetsko veče Yugoslamia. U Srbiji nedovoljno zastupljen, slem je kao umetnička disciplina razvijen u Čikagu 80-ih (eng. Slam - zalupiti, tresnuti). Slemerski nastup objedinjuje elemente poetskog i pozorišnog performansa, u kom se autori direktno obraćaju publici govoreći stihove ekspresivno i dinamično uz gestikulaciju, šapat, pevanje ili urlanje, bez suvoparnog čitanja sa papira, sa dodatnim audio efektima i rekvizitima, ili bez njih. U dvosmernoj komunikaciji otvoreno iskazanih stavova i emocija pesnika, publici je dozvoljeno dobacivanje, aplaudiranje ili pak glasno negodovanje, nadovezano na stihove izvođača.

       Yugoslamia je kao inicijalna manifestacija protekla u netakmičarskom duhu, u klupskoj atmosferi male sale DOB-a uz slobodan ulaz svih zainteresovanih. Ambijent bez stolica i sedenja pospešio je atmosferu i omogućio izvođačima da se predstave bez striktnih ograničenja, kao i publici da se saživi sa njihovim senzibilitetom i porukama. Uz izvrsne autore iz Hrvatske i Srbije, pozornicom je dominirala najavljena zvezda večeri - hedlajnerka Caroline Harvey iz SAD (Boston, Massachusetts).

"Srpski zid plača" ispred Narodne Skupštine u Beogradu, postao je sramno ogledalo pokvarene politike i prljavo oruđe mržnje koja se obilato promoviše i servira od strane vladajuće garniture. Udruženje porodica kidnapovanih i ubijenih na Kosovu i Metohiji, 8. jula 2015. je uz saglasnost gradskih vlasti postavilo "zid plača" na nedelju dana, sa namerom podsećanja na srpske žrtve (civile, vojnike i policajce) 1998 i '99 nestale i/ili ubijene od strane NATO i albanskih terorista, kako piše na transparentima. Skoro tri godine je prošlo od tada, a ovaj tužni prizor ispred skupštine pretvorio se u ružnu, manipulatorsku predstavu gradskih vlasti, koji svoje interese bezočno grade na tuđoj nesreći.