Subota, tmuran dan napolju...ceo dan sam provela u krevetu čitajući knjigu...TV drnda u pozadini

I onda, ničim izazvana, kreće reklama za Perwoll Black Magic:

 a, ja živela u ubeđenju da je ovaj dijalog iz reklame najgori ikad:

- Da li je to mlada?

- Ne, ali će uskoro biti...

You live and learn...

Zbog današnjeg dobro poznatog događaja, odlučila da na posao krenem u 15 do 7 umesto u uobičajenih 7-7 i 10.

Ušla sam u polupraznu 18-icu. Sela odmah. Posle svih mučenja ovih dana u istoj, nekako mi bilo mi žao da izađem kad je došlo vreme.

Sada sam u ozbiljnom iskušenju da nastavim praksu ranijeg kretanja na posao.

Dva razloga protiv:

1. Morala bih da počnem sa buđenjem oko pola 6 (ko mi kriv kada sam medved u hibernaciji, pa mi treba pola sata da se dovoljno razbudim da bih ustala iz kreveta)

2. Stižem pola sata pre početka radnog vremena.

Na moju veliku žalost, primorana sam da svakog dana na posao idem javnim gradskim prevozom. Istim onim u kom ljudi imaju običaj da odišu mirisima koji više priliče javnim toaletima.

I tako, jutros, dok sam pokušavala da pronađem svoje "happy place" u kome ljudi imaju svest o neophodnosti REDOVNOG i TEMELJNOG održavanja lične higijene i tako zaboravim na oblake parfema marke "oznojaž", "necu da perem zube i tačka", "beli luk za doručak" i slično, autobus staje u stanici i ja vidim sledeći prizor: odmah iza stanice se nalaze 2 privatne kuće čija su dvorišta odvojena

Jutro. Hladno. 3 stepena. Ja jedva cekam da se spakujem u 18-icu, pa makar ona i bila krcata ljudima koji se ne peru. I uđem, i lepo se spakujem pritom pazeći na svoj lični prostor ali i poštujući lični prostor drugova saputnika.

Na sledećoj stanici jagma da se uđe u autobus. Sasvim razumljivo - napolju je hladnoooo i ljudi žure na posao. Ulazi starija gospođa, 160cm visine, oko 70-80kg, ne bih se usudila da tvrdim, ali dovoljno da izgleda kao kugla koja je malo spljoštena odozgo i nataknuta na zdepaste nožice. E, sad, ova gospođa, ulazi jaaaakoooo polaaakooo i izgleda kao

Pilgrimage (n.), a journey to a sacred place

U poslednje vreme osecam rastuću frustraciju svaki put kada pomislim na eventualni odlazak u Meku i Medinu kupoholičarkog Beograda s ciljem trošenja bilo koje količine novca.

Iz više razloga:

1. strah od finansijske propasti - neki podmukli strah od toga da će kupovina bilo čega, koliko god mi to bilo neophodno dovesti neizbežne propasti...tripujem da sam bahata u svojoj kupovini i da će me zbog toga stići zaslužena kazna. Ovde moram da napomenem da nisam usamljena u ovim strahovima