Predlažem da ukoliko idete u neki park sa sobom povedete suprugu, ćerku, komšinicu, koleginicu, bilo koje žensko stvorenje, da vas ne bi saletela ekipica sa povicima: "Ti si peder! Ti si peder!"

 

Ako se pak sami zadesite na klupi u parku i priđe vam grupa mladića sa pitanjem da li znate nekog pedera, odgovorite odlučno: "Da znam, evo sad jedan ode tamo levo, mamu mu nenormalnu."

 

U protivnom, nosite zdravstvenu knjižicu u džepu i što manje materijalnih vrednosti.

 

*Ti

 

                Jutro... neka planinčuga... neki proplanak... ne mrdamo već danima odavde... izgleda da su nas opkolili... dobro jutro... đavola je dobro... ima li ko cigara... daj jednu... jebi ga, zadnja ti je... ma neću, aj'd na deljaka... partizanski, ha... ha... gde su ovi, šta kaže straža... jel' mrdaju...

 

Šta su prve reči koje izgovorimo na radost naših najbližih? Uglavnom su ponavljanja jednostavnih reči koje nam ti isti najbliži ponavljaju ne bi li konačno naš centar za govor uspeo da pošalje impulse tamo gde treba i ne bismo li izgovorili kao papagaji, baš to što se od nas očekuje. Od „mama“ i „tata“, vrlo brzo stignemo do pitanja: „Kako kaže maca?“

 

 

 

 

 

 

 

XXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXX

XXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXX

XXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXX

Čitam vesti, čitam, gledam, osluškujem, pa čak i beležim. Neke uobičajene stvari iz života pamtim. Posmatram, da, posmatram. Motrim. Izolovan sam, a kao da sam sklonjen. Opet, sveprisutan sam. Umem o svemu ponešto da kažem. Neupadljiv sam i delujem beskrajno naivno. Putujem, tu i tamo, prepričavam, smejem se i radujem. Padne tu i poneka sahrana, izjava saučešća, i prekrstim se, poljubim sveću i zapalim je. Nema me na mestima za eksponiranje, a ako baš sudbina ište moje pojavljivanje na tim javnim mestima, onda gledam da sam izvan te ekipe i da izgledam naivno, mirno i zalutalo.

Svaki film počiva na nekoj ideji, nekoj originalnoj priči ili više puta ispričanoj ili... Da ne dužim. Ovaj blog je o tome na koji način se ovde, u Srbiji, realizuje scenario koji ste napisali ili ćete ga tek napisati. Hajde, podrazumevaćemo da imate već fino ispoliran scenario, da su prepravke tog scenarija moguće jedino iz nekih produkcionih razloga, zbog visine budžeta ili kreativnog postupka režisera budućeg filma.

Jedno vreme sam, pogrešno, mislio da su kratki filmovi uglavnom oličenje lenjosti autora da se posveti pravljenju „velikog filma“. Ili da je u pitanju možda nedostatak samopouzdanja. Naravno da sam znao za veliki broj fantastičnih kratkih filmova ali mi se činilo da su to baš izuzeci koji potvrđuju pravilo. Ne znam ni sam zašto sam tako razmišljao.

Kratki filmovi su forma koja s jedne strane lagano odumire, dok s druge strane doživljava hiperprodukciju.

Dragi prijatelji, kao što smo prošle Nove godine obećali da ćemo i ove biti uspešni i da ćemo svojim talentima doprineti popularizaciji ovog bloga u svetu (a i šire),  pred Vama je rezultat našeg mukotrpnog rada.

Usled moje popularnosti u Japanu, nastale organizacijom akcije 1000 ždralova, a i posledice toga što je Vuk Jeremić postao predsednik Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, grupa blogera je gostovala u Tokiju i izvela svoj performans.

        

 

         Mali Marko je taman obavio nuždu u klozetu i pustio vodu, kad je uz šum vode čuo neke zvuke, veoma neobične za takvu situaciju. Spustivši glavu ka šolji, osluškivao je pesmu koja je odjekivala:

                                                "Haj-ho haj-ho,

                                               

Dragi blogeri,

uđosmo u ovu 2014. godinu, verovatno tešku, a svakako neizvesnu. Sa svim razlikama u mišljenju, u političkim opredeljenjima, u godinama i u polovima, ostaje nam da shvatimo da smo zajedno jači.

Na ovom mestu još uvek se mogu čuti stavovi bez khm khm veće cenzure i to čini da Blog B92 bude mesto bez premca.

Želim vam sve najbolje i najlepše u Novoj godini i želim vam puno uspeha u blogovanju.

Ova Jućub  animacija je tu da nas podseti da je mnogo lakše putovati zajedno kroz ova (neočekivano???) mutna vremena.