Najnovije mere koje će preduzeti naša vlada, odnose se na lične karte o posedovanju veštačkih implanata, proteza, manjih ili većih detalja na telu građanina ili još češće građanke, o prirodnoj ili veštački postignutoj erekciji i o prirodnosti boje kose i noktiju.

Prva mera je registrovanje postojećeg stanja, da bi se strani ulagači mogli uveriti u prirodnost, a i u količinu uloženog novca u građanina ili građanku.

      Šta predstavlja park za jedan grad, za njegove građane? Mesto na kome svako traži i nađe ili ne nađe ono šta traži? Reših da šetam parkom i posmatram ljude. Možda će nekome ovo izgledati prilično glupo ali jednostavno da bih šetao parkom, morao sam da pronađem razlog i opravdanje za to. Sebe ne mogu da zamislim u besciljnoj šetnji, sa mislima ostavljenim kod kuće. Ko može, može. Ja ne mogu. Zato sam sebi već unapred odredio

“Mili, kada ćemo ozvaničiti ovu našu, može se reći dugotrajnu vezu? Vreme prolazi, a mi nikako da stanemo pred matičara. Roditelji nam sede na grbači i rođaci, a i ova silna deca koju izrodismo se pitaju, da li ćemo konačno postati muž i žena?! Znam da je brak prevaziđena institucija ali zašto mi baš da živimo ovako moderno? Eto, ne moramo u crkvi da se venčamo, ne moram ni venčanicu da kupim niti da je iznajmim.

Dokle će biti sranja u ovoj zemlji?

PLAT FORMA*

"Mislim da je to jedno mnogo složenije pitanje od: da ili ne, i da ima veze sa odnosom Srba na Kosovu i Vlade u Beogradu, i da je taj odnos bez te simbiotičke veze sa Vladom, nije moguće sačuvati srpski život (živalj?) na Kosovu i mislim da to pitanje koje ste postavili, ipak zavređuje jednu malo dublju diskusiju."

E super.

LINK

Kada se moja 15. godišnja ćerka vratila razočarana sa propalog koncerta Amy Winehouse, rekao sam joj: "Gledaj to ovako, mozda je to poslednji koncert Amy, a ti si bila na njemu."

I uh, bio sam u pravu.

Amy je otišla, i jako mi je žao što je eto baš sa nama ovde podelila, svoj poslednji nastup.

RIP Amy.

Ovaj blog je odsviran u šest ruku. 

Par ruku kleinemutter, par Jelice Greganović i par mojih.

Poznajem jednog Dečaka. Dečaka koji voli sve ljude. Koji najviše

“Oni žive“ (They Live) je crnohumorna SF satira o vanzemaljcima koji nesmetano žive među nama zahvaljujući mašini kojom su nas sve hipnotisali, i na taj način utiču na naše odluke,  umrtvljuju naša čula i kontrolišu  naše živote.  Film je baziran na konceptu da je svet koji nas okružuje samo prividna iluzija za zavaravanje ljudi iza koje se nalazi malo mračnija stvarnost.

Scenario i režiju za ovaj film (nastao 1988.) potpisuje Džon Karpenter (John Carpenter).

Hteo bih sa vama da podelim jedan odlomak iz knjige "Što treba da se zna", Stjepana Roce iz 1936. godine.

Jesu li Hrvati u ovoj državi zapostavljeni?

Govori se: „Hrvati su zapostavljani u ovoj državi.“ I neupućeni, usled nesavesne i razorne agitacije, uvereni su, da je hrvatski deo našega naroda iskorišćen, iscrpljen i da su se sve nepravde survale na njegova leđa.

Polazeći sa takvog pogrešnog stanovišta, stvorilo se raspoloženje o neučestvovanju u zajedničkom radu, o apstinenciji, a što je najgore, o neprijateljskom stavu prema zajedničkoj državi.