- Šta radiš?

               - Ništa.

               - Kako ništa?

               - A ti baš hoćeš da znaš?

               - Pa zato te i pitam...

                                                     ( ili kako vam već drago )

               Mislim, ja bih sad najradije o svemu i svačemu istovremeno, odjedared, samo kada bih nekako našla načina da to izvedem kako dolikuje, a da se iz svega ne ispili nekakva nemušta papazjanija. No, pošto tako nešto još nikome nije pošlo za rukom, a da ja to znam pa da mogu da sledim svetle primere, ipak ću pokušati, pa šta bude.

               ,, Mravi su čudna stvorenja, možda čak i vilenjaci...'' ( ,,Akinosukeov san'' - Lafkadio Kern, zbirka ,,Strašne priče'' )

          Mala Mama:

                Srbija je sjajna zemlja. Ima divne pravilnike.
                U okviru svih postojećih zakona.

               Maločas sam dobila sledeću poruku od Bojane Mirosavljević, hrabre mame male Zoje i predsednice Udruženja gradjana za borbu protiv retkih bolesti kod dece ,,Život'':

               ,,Javili su mi iz RFZO da je komisija odobrila hranu, ali samo za Batenovu bolest. Mi zahtevamo da podkomisija opet zaseda i da odobri za svu decu kojoj je to neophodno, bez obzira što NASA deca imaju Batenovu bolest. Pristali su i sledece nedelje će doneti konačnu odluku.''

               Na trenutak ne zna šta da kaže. Gleda tu nepoznatu stvar, sivkastu i ubledelu, koja tek što se izmigoljila iz krutih belih povoja i sad joj zgrčena i gotovo dirljivo bespomoćna leži u krilu, i užurbano mozga...

               Vest je udara direktno u pleksus. Presamićuje se iznutra poput boksera koji je spuštenog garda primio mučki udarac ispod pojasa. Prva pomisao, prva želja joj je da se istog trenutka zatvori u svoju unutrašnju sobu, da zalupi vrata za sobom, da ih zaključa, zakatanči, da navali na njih sve najkabastije delove svoje krhke samoodbrane i da se tamo sklupča u mraku sopstvenog očaja i da krene da zavija bezglasno i neutešno na one fluorescentne zvezde od plastike koje se tako neprimereno hrane svetlošću sijalice.

                    Zadovoljstvo da mi bude gošća ovog puta mi pruža Kristina K.

                   Nemam hrabrosti da izađem u javnost i tražim povraćaj novca koji smo moji roditelji i ja uplaćivali u RFZO fond. Htela bih da se  javno odreknem usluga državnog zdravstva pod uslovom da dobijem svoj novac  i da biram gde ću i kako da se lečim.

                   Onda bih rado tražila  i povraćaj novca koji dajemo za zaštitnike pacijenata. Ova institucija nije zaživela, bar ja nemam nikakva pozitivna iskustva u moja tri pokušaja da na ovaj način ostvarim  neko pravo. Prvi put daleke 2007. godine, dokaz je i članak objavljen u dnevnom listu Danas. Drugi put je nedavno kada sam dobila neke umirujuće dopise mejlom na ozbiljnu primedbu da pečat lekara nije važeći, te su u apoteci odbili da mi izdaju lek za teško bolesnu majku.

          1.
          Strah

               Plivamo sasvim, sasvim opušteno u susret horizontu čiju nedohvatljivost ama baš ništa ne narušava: plavo i smaragdnozeleno dole, plavo i prozirno gore. Između naši lagani pokreti i neobavezno čavrljanje o još neobaveznijim stvarima koje je sasvim lako prenebregnuti, a još lakše posve zaturiti u sećanju bez i malo žalosti ili nelagode.

               Sad...
               Hana nije bila potpuno načisto sa tim da li su slučajnosti raznih vrsta sasvim slučajne ili se iza njih ipak krije nešto što nikako nije nasumično i ima neku svoju logiku i vezu koje njoj ne moraju biti jasne, očigledne i dostupne, što ne znači da ne postoje.