Iznenadićeš se kada ti kažem, ali, ma koliko to čudno zvučalo, odgovor na tvoje pitanje je mnogo komplikovaniji nego što bi to moglo da se očekuje.
               Vidim, smeškaš se sumnjičavo.Ne veruješ?
               U redu je, nisam ni očekivala da hoćeš. Zaista zvuči neverovatno, ali kada krenem sa objašnjavanjem, uverićeš se i sama da nisam ni malo preterivala.
               Dakle, da ne dužim...

               - Uuuuuh!
               - Šta ti je?
               - Ma, ništa...
               - Kako ništa?
               - Lepo.

               Priča je, u stvari, trebalo da počne nekako ovako:

               Da se odmah razumemo, to što ove godine grožđe nije obrano sa višnje nikako ne spada u slučajnosti. Sličan pokušaj je pre par godina imao za posledicu jednu polomljenu nogu i od tog doba se jedri, tamni grozdovi što vise sa loze koja se oslonila o sasvim staro i već gotovo mrtvo višnjevo drvo, držeći ga da ne padne i bodreći ga da s proleća zri rumeno na onih par još neosušenih grana, sasvim namerno i sa prilično neiskrene velikodušnosti prepuštaju čvorcima, osicama i ostalim pernatim i krilatim sladokuscima koji navraćaju u vinograd...

               Nekada se u svemu znalo reda. Ne kažem da se ne zna i danas, ali mi nekako bilo sasvim zgodno da upotrebim baš ovu rečenicu. Nije ni bolja ni gora od ostalih koje sam mogla da napišem, ali mi je, eto, prva pala na pamet i nije bio red da je zanemarim.

               E, moram svašta nešto da vam kažem. ( Ne umem da ćutim, pa to ti je. )
               Elem, ljudi moji, što ja ne volim kada se unjanjavim i raspekmezim, a bez ikakvog pravog povoda i razloga.
               Htedoh vam reći da mrzim kada me to spopadne, ali sam se predomislila. Ipak je ne voleti daleko primereniji opis. O mržnji ne volim ni da razmišljam, a da je praktikujem u bilo kom smislu mi ne pada ni na pamet. Dakle, ne volim.

               Dakle, na posletku, ispostavilo se da je problem mnogo kompleksniji nego što sam očekivala i da, ma sa koje strane pokušala da ga sagledam, nikako nisam dobijala jasnu i preciznu sliku, a umesto odgovora koje sam tražila, javljala su se sve nova i nova pitanja, da ne pominjem i sasvim neumesno pojavljivanje nedoumica i inih raznoraznih začkoljica koje mi, treba li to posebno naglasiti, ni malo nisu pomagale u mom naumu da stvari raščivijam i postavim ih na pravo mesto.

               Sada je već sasvim sigurna da su dva zidna časovnika postavljena na suprotnim zidovima sobe u nekakvom dosluhu. Prvo se čuje tik i tada kruto odskoči ona tanušna sekundara nalik na pletaću iglu. Zatim sledi tak i pomeri se sekundara sa bubamarom na vrhu. I tako, s jednog zida do nje dolazi svako malo po jedno tik, a sa drugog tak stvarajući onu finu harmoniju tiktakanja do koje bi trebalo da drži svaki iole pristojni predstavnik neumornih pratilaca protoka vremena.

               Kako vreme prolazi, umesto da mi stvari postaju jasnije i razgovetnije u glavi, ispostavlja se da me sve više zbunjuju. Dobro, mislim se, vremena se menjaju, puno je, i previše, novih informacija - ne može to živ čovek ni da premota kako treba, pa moguće da i nije toliko čudno i neobično što se sve češće osećam dezorijentisanom i pogubljenom. Ako tome dodam da hvatam sebe kako se po nekad preobrazim u matoro gunđalo, zanovetalo opšte prakse, talentovano zakeralo, a sve bez nekog naročitog povoda, stvari se samo usložnjavaju i komplikuju. I gotovo da sam sklona da tvrdim kako je to u redu, da se opravdavam time što su konopci mojih živaca vremenom svakako postali izraubovani, dotrajali, mestimično iskrzni i istanjeni i stoga je nekako sasvim prirodno što ne mogu više sa lakoćom da podnose teret koji se svakodnevno svaljuje na nijh.
               Ali...

                    1.

               Dugo se nismo videle. Nekako, vreme nam se neprestano iskradalo, bežalo nam, pretvaralo se u neka silna i neodložna moranja, ili je jednostavno bivalo toliko neprijatno sivo i vlažno da nismo dobijale inspiraciju da se pri datim okolnostima probijamo jedna ka drugoj u prepunim i uz to i krajnje nepouzdanim gradskim autobusima, ma koliko bile željne druženja.

                              Pusti puže rogove... ( soba 15 )

               Bolnički dani su neverovatno dugi i ničim se ne daju ubiti. Vreme jednostavno zaboravi da treba da se pokrene, da iskorači koji sekund napred, da se protegne i nekako dobaci od zore do predvečerja. Opet, da li po inerciji ili stoga da bi se nekako ta sveopšta obamrlost ublažila i potisnula u drugi plan, kukavni bolesnik se brzo i potpuno preda svakodnevnoj rutini i počinje da meri vreme u predvidivim intervalima pristizanja dnevnih obroka.