Pokušava da se seti kada je sve to počelo.
               Sakupljanja raznih vrsta nikada joj nisu bila strana. Dovlačila je najkrhkije i najrobusnije školjke sa morskih i rečnih obala, sve verujući da tako može da sačuva pevljiv zvuk vode i sećanje na sasvim određene trenutke blago izvitoperene daljinom i neminovnim protokom vremena. Nije odustajala ni kada bi primetila da, osim tanušnog mirisa soli i algi, malo toga ostaje.

                              Napomena

               Ovaj tekst je pun proleća i ptičica i cvetića i ostalih banalnosti, tako da se nikako ne preporučuje onima sa osetljivim živcima i stomacima koji tako nešto ne mogu da podnesu.

                    Nije bila sasvim sigurna šta može da očekuje od dana koji ni sam nije znao šta će sa sobom. Razlivao je kroz prozor naizmenično sve nijanse prigušene svetlosti pokušavajući bezuspešno da ih uskladi sa preovlađujućim sivilom. Uspevalo mu je da na trenutke postigne bolešljivu osunčanost bez senki, ali su oblaci puzali iznad skliskih krovova poput puževa golaća, vlažni i lepljivi i spirali je prilično melanholičnom kišom koja još nije sasvim odlučila da li želi da pada dovoljno dugo da ozbiljno zaliči na jesen.

             Ta-na-na-naaa!  zilikaka ( link ):

               Prolazim ovih dana pored jedne banke, kad me iz izloga spopadnu plakati - reklame za kredite. Prvo ide onaj ko Travolta, pa na sledećem jedan sa kutlačom kuvanog graška, kad na trećem - moj bicikl. Istina, u drugoj boji al isti moj!

               To je jednostavno tako. Nekog pravila nema. Dešavaju se odlasci i dolasci sasvim neplanirano, uglavnom iznebuha, ničim najavljeni. Neki radosni, neki tužni, a neki tek onako, jedva vredni pažnje.
               Navikne se čovek, pre ili kasnije. I postane zahvalan na  malim iznenađenjima koja nije umeo ni da nasluti.

                O, da. Svoje pismo sam, kao što je red, napisala, potpisala, presavila i stavila u koverat, običan beli, pošto mi nešto doš'o blam da u ovim godinama koverte pravim od šarenih stranica časopisa k'o što sam nekad uobičajavala. Isti sam zalepila podrazumevajućim metodom lizanja ( koji princip je primenjen i na markicu ), nakon čega sam glocnula jednu breskvu, malo zreliju, da ubijem gadan ukus u ustima. Potom oprala ruke, obrisala ih, uzela plajvaz i uredno u desnom donjem kvadrantu ispisala adresu:

                Dobila sam popodne od naše blogokoleginice Male Mame ( kleinemutter ) SMS poruku     sledeće sadržine:

               RFZO je odobrio enteralnu hranu svim neurološkim bolesnicima. Ostalo je da se to potvrdi u  Skupštini ( Zašto, pojma nemam. ). Najveći pritisak na njih je došao sa Bloga. Kad će deca početi da jedu tu hranu još se ne zna. Molim te da ovo okačiš kao komentar ili novi blog...

               Ja nekako uspevam da sve što pročitam vidim u slikama. A te slike imaju i boje i mirise i svetlost i senke i veoma liče na ono što mislim da sam pročitala. Što, naravno, ne znači da su slike tačan odraz napisanog, ali, meni to ne smeta. Pomirila sam se sa tim da stvari, ma koliko se trudila, na koncu konca ipak sagledavam subjektivno, prelomljene kroz prizmu svojih sopstvenih stavova, principa, verovanja, nadanja, znanja, poimanja, osećanja, razmišljanja...

               U prvoj sceni ( U svim scenama je, inače, noć. Nisam sasvim sigurna da li je nebo zvezdano, ili se oko uličnih svetiljki vuče tanka sumaglica, ali to i onako nije bitno za priču koja sledi. ) devojka izuva svoje cipele sa tankim, visokim potpeticama, uredno ih slaže kraj ograde mosta, zatim se penje na nju i skače u tamnu vodu.

               Pripreme počinju već nekoliko dana ranije neobaveznim raspitivanjem kod slavljenika šta bi mu bilo po volji. U stvari, sve je već poznato - nikako orasi i lešnici, a obavezno što više čokolade... I možda voće. Maline, kao prvi izbor, zatim višnje, jagode i banane, a sasvim eventualno pomorandže, ali to je već nešto na šta slabo računa.