Saga o jednoj dasci za sečenje

               Zazvonio je telefon. Uzela je slušalicu i na osvetljenom prozorčetu osmotrila broj. Zove je mama. Uzdahnula je duboko i uspostavila vezu trudeći se da zvuči što poletnije i vedrije:
               - Zdravo mama!

 Gost autor kleinemutter   

EDIT: Na kraju teksta se nalazi predlog naše blogokoleginice Iqiqiq za mejl koji bi trebalo poslati na uz njega navedene adrese. Ne bilo vam teško da skrolujete ako ste voljni da u tome učestvujete.       

                    Prošle godine sam bila 30 dana u bolnici. 2, 5 meseca nisam mogla da ustanem iz kreveta , čak ni do toaleta. Nisam imala kome ostaviti dete , koje je potpuno zavisno od tuđe pomoći u svim životnim funkcijama ( hranjenje , oblačenje i sve ostalo).

               Sedimo tako preksinoć moj R. i ja i tek uzgred osluškujemo vesti koje se smenjuju na TV-u. Spikerka najavljuje skup podrške narodu Japana na Trgu republike i u sklopu istog, podelu hiljadu i jedne sadnice trešnje.
               Zgledamo se na trenutak...
               Pitanje postavim ja:
               - Neće valjda?

               - Crtaš?
               - Mhmmm...
               - Umeš?
               - Mmmm... da.

               Izvinjavam se, ali odmah na početku želim da naglasim za mene jednu veoma bitnu stvar - ja nipošto nisam neki običan baštenski patuljak i cepidlački ću zahtevati da se to stalno ima u vidu, čak i po cenu da ispadnem neprijatan i neuljudan ( koliko je to nama patuljcima uopšte moguće ).
               Dakle, po čemu sam to drugačiji?                   

               Dok se klackala kući u prepunom avtobusu stoje ći na jednoj nozi i gledaju ći ne zainteresovano kroz zamazan prozor, nije ni zapažala saobraćajne znakove koji su je važno obaveštavali da je tuda zabranjen prolaz svim vozilima preko 3,5 tona. O ruci joj je visio ceger u kome se klatio jogurat udaraju ći je ravnomerno po cevanici, a njoj je bilo samo do toga da se što pre dovuče do mira i tišine njenog doma. Meškoljila se sa ne lagodom jer joj se znojavi brusfalter usecao u kožu i zato je postajala sve nevroznija.

               Profesija kojom se sad bavim je iznuđen izbor, ispostaviće se, sasvim prirodan u svojoj suštini. Mada mi nikada nije palo na pamet da bih mogla tome da se posvetim, jer po prirodi nisam sklona nikakvom avanturizmu, na koncu je postalo izvesno da je to jedino što umem da radim na nekom gotovo primalnom nivou.

               Nije da se nije dalo naslutiti da će se dogoditi nešto, u najmanju ruku nepredviđeno, a prilično izvesno barem neprijatno, ako ne i potpuno zastrašujuće. Znaci su se ređali jedan za drugim. Delovalo je da su sasvim nasumični, bez ikakve vidljive uzročno-posledične veze, ali, za malo pažljivijeg i u takve stvari verziranijeg posmatrača sigurno ne bi bilo nedoumice.

               Bivaju tako neka vremena ( retko, ali bivaju ) kada se samo dobro i lepo dešava. Eto, meni ovih dana srce puno do vrha, pa preliva na sve strane.
               U to ime, gošća mi je danas rođeno Malo Dete i njena priča koju je prošle godine poklonila sestri za rođendan:

               ( Tras! )
               Po ko zna koji put se saplela o sopstvene nedoumice i prućila se svom dužinom uzaludnih pokušaja po hladnoj ledini realnosti.
               ( U redu je. )
               ( Ništa strašno. )
               ( Ni prvi, ni poslednji put. )