Krenuvši da razvrstavam fotografije za novu hazart sesiju, iznenadila sam se kada sam primetila da je na većini nekakav lik, čovečiji ili životinjski, stvaran ili izmišljen, tek - tu je, kao lice ili kao njegovo naličje - maska. Stoga sam odlučila da ovaj inicijalni post bude tematski.

              Prva se rodila Vera. Bila je slabašno, bolešljivo dete, oko koga su svi treperili gotovo ne dišući, koje su svi pazili i čuvali kao malo vode na dlanu.

Sad ga nema danas, a juče se vratilo.

Ima li koga da je pretek'o?

Gost autor: Kleinemutter

                                          Dragi blogodrugari,

               molim vas da pomognete novčanom donacijom malom Alliju Tokoviću iz
Beograda da dobije tretman koji će mu sačuvati nerv do operacije u
Milanu koja ga čeka kad prođe ovaj užas.

                        ( uz nešto kontemplacije na sasvim nevažne teme )

               Gospodin Nešto je danas ustao na levu nogu. Ako ćemo pošteno, to čini svakoga dana, jer mu je postelja tako postavljena da ne postoji drugi način da se iz nje iskobelja. No, ono što pravi razliku je činjenica da je ovoga puta to učinio ne samo bukvalno, već i u onom prenosnom značenju. Dakle, počeo je dan neraspoložen.

               Tu negde, sasvim blizu velikog, nervoznog, užurbanog grada, lenji se i proteže duž moćne reke jedna varoš, a u njoj...

               Ne, ne, ne!
               Za ovako malo priču kakvu želim da ispričam, ovo je suviše veliki i moćan uvod, mada mi se jedno vreme činilo da je baš onakav kakav treba da bude. No, eto, predomislila sam se.
              Dakle, idemo iz početka:

                - Sad ću da aaa-pćiha!!! Ćiha!! Ćih! kinem - rekla je Hana, stresla se i valjano se useknula u papirnu maramicu.
                - Izbegavam da kažem da bilo šta ili ma koga mrzim, ali kijanje je jedna od retkih stvari koja me baš nervira i za koju bez problema mogu reći da je mrzim iz dna duše. - zaključila je.
Zatim je mali prst desne ruke podvila između palca i ostalih prstiju - siguran znak da će da sedi i ćuti i da joj je na umu nešto za šta nije sigurna da li bi mi poverila ili ne.
                Ćutim i ja i čekam da počne sa pričom.

PREVODIOCU

                Jednostavno nisam mogla da odolim, a da ne podelim ovaj fascinantni prevod sa vama. Neću preneti celovit tekst, već samo one najzabavnije detalje, a ko bude želeo podrobnije da se obavesti o tome kakvo nas vreme očekuje do sredine jula, a ima Fejsbuk nalog, može da zaviri na sledeći link:

https://www.facebook.com/djordje.djuric.100

               Na njemu se nalazi i originalni tekst koji je, za razliku od ovog čije vam delove prenosim, napisan valjano, razumljivo i sasvim ozbiljno, kako i dolikuje nekome ko je meteorolog. Do njega ćete dospeti ako kliknete na opciju prikaži original.

              Dakle, da krenem...

               Evo me gde sam zagazila u trinaestu godinu kako sam se registrovala na Blog devedeset dvojke. Preporučila mi ga je jedna od mojih mnogobrojnih pobočnih zaova, tačnije, obratila mi je pažnju na pisanje Jelice Greganović.

                Na molbu naše blogokoleginice Kleinemutter prenosim ovaj tekst sa Fejsbuk stranice Autizam Beograd (    https://www.facebook.com/pg/autizam.beograd/posts/ )                 

                Roditelji se bore da im nadležni omoguće da se njihove pordice makar vrate u stanje redovnih problema koje su imali pre epidemije virusom COVID-19.
                Govore roditelji članovi Beogradskog udruženja za pomoć osoba sa autizmom i udruženja Autizam pravo na život. ( Linkovi ka klipovima su na kraju teksta  - moja primedba )