Omaž mrtvom prijatelju

Praskozorje, samo što nije svanulo.‚

Od silnog drndanja i nadglasavanja, međusobnog i sa galamom gostiju iscpljeni ćute i radio, i Grundig kasetofon, i oba televizora. Za trpezom svi već baldisali a stolovi još krcati. Od ptice mleka, tako je za Perin rođendan i srpsku (i cigansku, i cigansku! - rekao bi on) moralo da bude. Jagnje, i prase, i jare. I roštilja, i karađorđevih, i pohovanog, i pilećeg i ćurećeg. I kao na svakoj ciganskoj sofri uz meso i kolači, i torte. I sve što poštena kuća pred goste mora da iznese. I tako već rudi i miriše na ledeno zimsko jutro. Još poneko mrljavi po tanjiru, a za gutljaje se više ne zna da li će napolje ili unutra. 

„Eh, da mi je sad jedan burek sa sirom..."
Svi se okreću prema nesvetu koji zakrvavljenih očiju i sa podjebavačkom grImasom koja simulira šeretski osmeh gleda u domaćina.

Pera se samo sa smeškom, bez trunke oklevanja i sekunda razmišljanja, oblači i kaže: „Saće, brate."

Kao da je juče bilo ono kad se sa Terazija uz trubače, posle mitinga ispraćaja, uputio ka aerodromu, uz suze, zaklinjanja na večnu vernost i prkos dušmanima, spoljnim i naročito unutrašnjim. 

Dvanaest godina kasnije doneta je presuda. Ta presuda ne govori ništa o istinskoj Šešeljevoj krivici ili nevinosti, ali mnogo o optužnici koja  je u Hagu (?) sastavljena i onima koji su je sastavljali.

Zvonjava one gotovo zaboravljene sprave prekida vam popodnevnu dremku. Baba, banka ili anketari?
Ni jedna od opcija. Direktor škole koju vam dete pohađa. Žao mu je ako vas je uznemirio ali bi jako cenio da se u što kraćem roku vidite. U njegovoj kancelariji, podrazumeva se.

Da, dete je dobro. Sada je dobro. Ne, ipak bi o temi trebalo razgovarati u direktnom kontaktu, hvala vam na raumevanju i ljubaznosti.

Gost autor: Inco

Kad su ljudi u poplavama gubili imovinu i živote,

Jer su se ignorisala sva upozorenja meteorologa,
Ja sam pisao da su to hiljadugodišnje kišurine, viša sila,
Da niko nije kriv i da je država učinila sve što je mogla.
I izdražavao saučešća porodicama nastradalih.

Mutna zora nakon besane noći  uz kišu koja se kao suze niz prozore cedila nagoveštavala je tužan, tmuran dan. Ružan i memljiv, i zato još podesniji za scenografiju onoga što je pisano da se desi i što ima da se zbude. 

I desilo se: Srbija se odrekla divnog čoveka, velikog humaniste, sjajnog privrednika i nenadmašnog ministra, Bratislava Bate Gašića Santosa. Kakav je to čovek, kakav kolos, kakav trudbenik, prijatelj, brat, muž, kolega, naučnik i državnik slušali smo satima od njegovih partijskih drugova i Vučića samog. O njemu i zlikovcima, prostacima, moralnim krpama i čudovištima iz opozicije i medija, vazda žednih krvi takvih mučenika koji bez glasa i hropca stradaju za otadžbinu.

Ili: konkurs za Tasovce

Kada se i zašto u Vičićevoj glavi rodila ideja o raspisivanju vanrednih izbora za većinu populusa ostaće večna tajna. Ukoliko je ta većina veća utoliko je i broj teorija koje taj momenat i njegove uzroke pokušavaju da rasvetle veći. Trenutno je, na primer, popularan motiv iz Arene sa zvižducima.

No - ko će ga znati a nije ni mnogo bitno. Bitno je da su ti izbori najavljeni sa najvišeg mesta i pozdravljeni stojećim ovacijama i aplauzom od, kako kažu najviši zvaničnici SNS, čitava tri minuta. Nije previše za Mjanmar a da ne govorimo o Severnoj Koreji, ali za ovo podneblje nečuveno već gotovo tri decenije.

Hodnik u OUP Palilula. Sa obe strane nizovi vrata. U hodniku pored svakih vrata klupa. Metalni ram, narandžasti plastični nasloni i sedišta. Pred vratima na kojima je providnim selotejpom na dve tačke, u gornjim uglovima (štednja, reforme) crnim markerom krupnim štampanim slovima napisano ПОЛИГРАФ sedi ozbiljan mlad čovek na pragu sredovečnosti. Izraz lica koncentrisan ali ne i zabrinut, fokusiran ali optimističan. Pored njega drugi mladić, uzdrhtalom rukom dodiruje mu rame u želji da mu do znanja stavi svoju privrženost i lojalnost. U očima briga i teskoba.

Iz prostorije izlazi policijski službenik: "Aleksandar Vučić?"

Prvi mladić, smiren i dostojanstven ustaje. Za niim i ovaj drugi, ustreptao od nekakvog uzbuđenja i očigledne brige.

"Izvolite unutra, gospodine Vučiću. Vi, gospodine ministre, ostanite tu. Po pravilima službe niko sem ovlašćenih službenika ne može prisustvovati ispitivanju."

Nebojša Stefanović - jer on je taj drugi brižni mladi čovek - napravi korak nazad. Pravila i institucije su iznad svega.

Vučić mu setnim ali neustrašivim pogledom stavi do znanja - hej, ne boj se! Pa ovo je naša država! Mi smo je načinili da bude stabilna i čvrsta, moćna ali pravedna! Nema razloga za strah i brigu!

I smirenim korakom uđe, a vrata se za njim zatvore.

Gost autor: Petargli

Sastanak je bio koncipiran od petominutnih izlaganja univerzitetskih profesora i istrazivaca. Na red je dosao poznati americki profesor koji je zapoceo svoju prezentaciju pompezno: "Upravo sam dosao sa sastanka u Beloj kuci koji se bavio klimatskim promenama u sirokom spektru ucesnika, od naucnika i politicara do predstavnika osiguravajucih kompanija." Usledilo je vrlo interesantnih 5 minuta, plus uzbudljiva diskusija cija je dinamika bila dostojna bondovske akcione sekvence.

Gost autor: Horhe Akimov

Ima već nekoliko godina od kada je Tasovac Marsovac otvorio skupštinski kanal, kako bi ostali kanali našeg prava da znamo sve bili slobodni za reprize i reprize repriza. Naravno, to je tako perfidno i sa zadnjom namerom učinjeno, taksa je duplirana, neka se notira, samo da bi u pauzama, za ručak, užinu i večeru poslanika, puštani koncerti Beogradske filharmonije. Nije naivan Ivan, vidi se čim ga pogledaš. Najviše je puštan onaj koncert na kom je slavni dirigent Zubin Mehta gostovao kako bi filharmonija skupila dovoljno novaca za turneju po dalekoj Americi. Međutim, posle godinu dve blagostanja, na grbini puste raje, taksa je ponovo ukinuta pred vanredne izbore i valjalo je menjati ceo koncept i, da budemo iskreni do kraja, namesto neatraktivnih koncerata klasične muzike, ubaciti nešto lukrativnije. Ipak je frekvencija nacionalna.

Izmišljen je, više se ni ne sećam od strane koga, možda nekog našeg studenta sa Jejla, kulturni kviz KULT LIČNOSTI gde su se takmičari, plavi i crveni kao nekada u Slagalici, borili jedan protiv drugoga u poznavanju života samo jedne ličnosti. Kako bi predstava bila primamljivija većini auditorijuma koji je ostao da živi na ovim usranim prostorima, iz vladajuće partije je stigla direktiva da ličnosti moraju biti isključivo Srbi. Iskopan je kao voditelj Nikola Pandilović, već dobrano sed i proćelav, ali sa starim tikom sklanjanja kose od očiju. Pojavili su se jaki sponzori, Železnice Srbije, i dalje na subvencijama, Pošta na čelu sa dugoživećim Krkobabićem juniorom (takođe i dalje), kao i VMA. Prvih pet do deset ciklusa kviz je bio pravi hit a skupštinski kanal je gledalo više ljudi nego svih 92 Pink kanala zajedno. Pa ipak posle nekoliko narednih ciklusa, plebsi su izgustirali novitet i gledanost je bila na nizbrdici a od devedeset prvog ciklusa je novoizmišljenom kvizu pretilo i da ga nestane. Potrošeni su svi slavni likovi iz naše istorije i praistorije (baš čudno) pa su krenuli da bivaju trošeni i živi ljudi iz naše svakodnevnice. Kako bi projekat uspeo često su menjana pravila; pravilo ko bira ličnost je olabavljeno pa je izazivač, takmičar koji bi na testiranju iz opšte kulture imao više bodova na pitanjima: Ko peva pesmu Insomnija? Ko je Leon Kojen? Kada je uhapšen Monti Berns? i sličnim, imao pravo da donese svoju ličnost sa sobom. Uvedeno je pravilo da se ukrštaju takmičari koji donose ličnosti sa istim imenom. Na primer Dragan Tarlać vs. Dragan Đilas… Devedeset prvi ciklus je nekako počeo u septembru a mene je žena još od 19. jula krenula da spopada:

– Što se ne prijaviš? Što se ne prijaviš? Toliko čitaš tog Basaru i o tom Basari, verovatno znaš o njemu više i od njega samog? Cela gostinjska soba smrdi na ubuđali Danas!

Gost autor: Tasadebeli

Не видимо се више... Али се чујемо и даље...

Полумрак Арене... Унутра 20 000 људи... Лево од мене отац и син... Отац са

штапом, рекао бих да има близу 70... Син има четрдесетак... Десно од мене

четворочлана породица... Мама и тата, син од десетак година и ћерка од 13-14, у

кожној јакни и са кожним наруквицама, која је све време на ногама и игра. Тата је

прати док мама седи загрливши малишана и цупкајући на седишту све време.

Доле у партеру неки момци и девојке у бајкерским јакнама са исписаним именима

својих бајк клубова из разних градова Србије... Поред њих опет неки фини и

неговани момци и девојке са бебастим лицима... Публика шаренолика, старости од

10 до 75 година из многих места у Србији, али и из Македоније, Босне,...