Truckam se svojim novim/polovnim automobilom kroz nešto što je pre desetak godina bilo put i računam u glavi koji sve delovi mogu da mi otpadnu sa kola i koliko će to da košta. Krenuo u selo na slavu. Dok čestitam domaćinu, grdim ga što se ne buni i obećavam da više neću doći dok  mu se ne popravi (napravi) put. Čovek mi kaže: „Jebi ga, kad se pravimo pametni. Ovi gore u ****ćima (isto selo, samo druga familija) glasali za Velju, njima izasfaltir’o do vrata”. Razmišljam: kako su mogli da glasaju zbog puta, pa valjda biraš onoga za koga veruješ da donosi suštinski boljitak. Pa da. Kad ti je put k’o eksplozijama razminirano minsko polje, naravno da parče asfalta jeste suštinski boljitak. I džaba priča o pristojnom ponašanju i šutiranju novinara – prvo osnovna egzistencija pa onda moralni imperativ.

Ovih dana, uplašen od govora koji sve više podsećaju na devedesete, očajnički se nadam da će konačno pred nas da izađe neko od tekućih političara i kaže nešto smisleno što DAJE NADU. Umesto toga – potpuna konfuzija: kao da su između sebe zamenili govore, čak i Toma Nikolić sa svojim izjavama „nećemo slati decu u ratove” zvuči kao Boris Tadić (pazi da me ne ubedi). Krug se zatvorio. Dok se oni bore da zahvate što više „tuđeg” biračkog tela, izgubiše i svoje glasače.

Trailer:

"Srbija ne može da se bori protiv NATO-a. Način da se uspostavi vojna ravnoteža na Balkanu jeste da se utvrdi rusko vojno prisustvo u Srbiji", ukazao je Nikolić. "Ako već imamo američku bazu na Kosovu, zašto ne možemo imati i rusku bazu u Srbiji?", upitao je lider SRS i ocenio da bi "Srbija tada bila potpuno bezbedna".

Bioskop: 

Film

Super što ste svratili, baš mi je drago, raskomotite se...

U moru onih što se prave da se nije dogodilo (da ne računam one koji još drže Slobinu sliku, što javno na zidu - hrabrija varijanta: čitaj „ćao mozgu", preko onih koji ga čuvaju u fijoci - zlu ne trebalo, ko zna kako ćurak može da se okrene...), pored onih komsi-komsa koji bi želeli da se večeras nešto organizuje ali neće da se deranžiraju, čitaj: mrzi ih da se „cimaju", evo male žurke sa virtualnim mezetlukom i 'ladnim pivom...

Knez Mihajlova

Bliže se oni praznici. Poslednjih godina, polako, sve manje radosti nalazim u odbrojavanju unazad. Matorim ili sazrevam? Mnogo mi više znače misli koje me tih dana okupiraju i pažnja koju pokušavam da posvetim ljudima oko sebe. Iznanađenje starog prijatelja kome ne bi palo na pamet da ću mu se javiti (a ni meni da je neki drugi trenutak), donosi mi sve veće zadovoljstvo i radost. Matorim i sazrevam?

U situaciji ponovnog štimovanja vrednosnih orjentira, naravno da se over-oduševljavamo novotarijama sa Zapada. I nemam dilemu da je to prirodan proces kojim zemlja u pubertetu staje na noge istražujući sve(t) oko sebe, ali ono što me kopka je koja će od dve Srbije da u ovoj partiji ubeleži poen.

Pragmatički pristup

Osetljiv na nepravdu i laž, volim da vidim kada se računi svedu, tj. kada, kako naš narod kaže, svako požanje što je posejao. Mesecima sam bio prinuđen da slušam iste one budalaštine koje su me i devedesetih naterale da okrenem život za 180 stepeni i aktivno dam svoj skroman doprinos u odbrani zdrave logike, tj. skidanja Slobinog režima s vlasti. Iako izgleda kao da još nije vreme žetve, mislim da je ona mnogo bliže nego što neki misle.

Evo priče koju dugo želim da podelim, a koju će protivnici Otpor-a sasvim fino dočekati na nož.

Par godina posle petog oktobra, radio sam neko vreme u kancelariji na petom spratu stambene zgrade u Sarajevskoj ulici. Jednog dana, neposredno posle uređenja enterijera zgrade (čitaj krečenja), pokvari se lift. Penjem se lagano i razmišljam: toliko meseci ovde radim, a prvi put idem peške. Taman stignem skoro do kancelarije, kad me iza ćoška, na jednom od spratova, sačeka i obori s’ nogu sledeća scena: sve je uredno okrečeno i doterano, samo ispred jednih vrata stoji neokrečeni deo zida, sve sa masnim flekama i dve zlatne Otporove pesnice, isprejane šablonom. Da ne bude zabune, u toku je 2004. godina.

Iz druge sobe sa televizije čujem: „Slobo, Slobo, Slobo...”. Mislim da je neki dokumentarac na jedanaestogodišnjicu od „Volim i ja vas”. Pogledam, kad ono miting Srpske radikalne stranke - viču: „Tomo, Tomo, Tomo...”. Neverovatno koliko slično zvuči. A ko će ga znati, s’ obzirom da okupljena napaćena raja izgleda isto kao pre 11 godina, verovatno neki slobonostalgičar po default-u urla omiljenu staru mantru.