Boreći se za promenu sistema vrednosti devedesetih, izgleda kao da smo zaboravili da „overimo checkpoint", da gurnemo kamen pod točak, kako se kolica ne bi otkotrljala nazad. Umorni od bitaka, željni Boljeg života, lakomimo se za prečicom tamo gde ne bi smeli. A renta koju podmirujemo se, kao teška kletva, ne vraća samo nama nego i deci. Drastično, i pokojni Taton, i dvadesetogodišnjaci koji će ostariti u zatvoru, plaćaju životom iluziju koju smo neodgovorno počeli da stvaramo: da se sve može i sme.

Zgroženost poslednjim dešavanjima na političkoj sceni ovih dana me polako prolazi. Valjda su licemerje i bahatost opet dotakli „dno života”, pa su izjave Velje koji se smeje oko glave dok poziva Tadića da mu poljubi skute u zamenu za 300.000 „svojih” glasova ili neodređenost DSS koja je čista određenost, uticali kao vakcina tako da skandalozne (usudio bih se da kažem ludačke) izjave ministara koji se utrkuju ko će direktnije da kaže „marš” Evropi više na mene ne deluju.

Zahvaljujući NDI Srbija, a na poziv Kancelarije izborne jedinice Južni Belfast i g. Alisdera Mek Donela, imao sam priliku da sa grupom prijatelja učestvujem u njegovoj kampanji, kao i da pratim izbore održane u Ujedinjenom Kraljevstvu (UK). Svesno zaobilazeći objašnjavanje komplikovanih istorijskih okolnosti i konflikta koji deli ostrvo Irsku na dve države, kao i paradoksa izbornog sistema u kojem je moguće da ona stranka koja osvoji ukupno više glasova dobije ukupno manje mandata, želim da svoju pažnju pojednostavljeno usmerim na relaciju: predstavnik građana - birač - sistem, trougao koji funkcioniše na jedan potpuno drugačiji način nego kod nas, s nadom da će doći vreme kada će barem deo ovakvog odnosa postati uobičajena praksa i u Srbiji.

U situaciji ponovnog štimovanja vrednosnih orjentira, naravno da se over-oduševljavamo novotarijama sa Zapada. I nemam dilemu da je to prirodan proces kojim zemlja u pubertetu staje na noge istražujući sve(t) oko sebe, ali ono što me kopka je koja će od dve Srbije da u ovoj partiji ubeleži poen.

Pragmatički pristup

Iz druge sobe sa televizije čujem: „Slobo, Slobo, Slobo...”. Mislim da je neki dokumentarac na jedanaestogodišnjicu od „Volim i ja vas”. Pogledam, kad ono miting Srpske radikalne stranke - viču: „Tomo, Tomo, Tomo...”. Neverovatno koliko slično zvuči. A ko će ga znati, s’ obzirom da okupljena napaćena raja izgleda isto kao pre 11 godina, verovatno neki slobonostalgičar po default-u urla omiljenu staru mantru.

 

Trailer:

"Srbija ne može da se bori protiv NATO-a. Način da se uspostavi vojna ravnoteža na Balkanu jeste da se utvrdi rusko vojno prisustvo u Srbiji", ukazao je Nikolić. "Ako već imamo američku bazu na Kosovu, zašto ne možemo imati i rusku bazu u Srbiji?", upitao je lider SRS i ocenio da bi "Srbija tada bila potpuno bezbedna".

Bioskop: 

Film

Evo priče koju dugo želim da podelim, a koju će protivnici Otpor-a sasvim fino dočekati na nož.

Par godina posle petog oktobra, radio sam neko vreme u kancelariji na petom spratu stambene zgrade u Sarajevskoj ulici. Jednog dana, neposredno posle uređenja enterijera zgrade (čitaj krečenja), pokvari se lift. Penjem se lagano i razmišljam: toliko meseci ovde radim, a prvi put idem peške. Taman stignem skoro do kancelarije, kad me iza ćoška, na jednom od spratova, sačeka i obori s’ nogu sledeća scena: sve je uredno okrečeno i doterano, samo ispred jednih vrata stoji neokrečeni deo zida, sve sa masnim flekama i dve zlatne Otporove pesnice, isprejane šablonom. Da ne bude zabune, u toku je 2004. godina.

Ovih dana, uplašen od govora koji sve više podsećaju na devedesete, očajnički se nadam da će konačno pred nas da izađe neko od tekućih političara i kaže nešto smisleno što DAJE NADU. Umesto toga – potpuna konfuzija: kao da su između sebe zamenili govore, čak i Toma Nikolić sa svojim izjavama „nećemo slati decu u ratove” zvuči kao Boris Tadić (pazi da me ne ubedi). Krug se zatvorio. Dok se oni bore da zahvate što više „tuđeg” biračkog tela, izgubiše i svoje glasače.

Truckam se svojim novim/polovnim automobilom kroz nešto što je pre desetak godina bilo put i računam u glavi koji sve delovi mogu da mi otpadnu sa kola i koliko će to da košta. Krenuo u selo na slavu. Dok čestitam domaćinu, grdim ga što se ne buni i obećavam da više neću doći dok  mu se ne popravi (napravi) put. Čovek mi kaže: „Jebi ga, kad se pravimo pametni. Ovi gore u ****ćima (isto selo, samo druga familija) glasali za Velju, njima izasfaltir’o do vrata”. Razmišljam: kako su mogli da glasaju zbog puta, pa valjda biraš onoga za koga veruješ da donosi suštinski boljitak. Pa da. Kad ti je put k’o eksplozijama razminirano minsko polje, naravno da parče asfalta jeste suštinski boljitak. I džaba priča o pristojnom ponašanju i šutiranju novinara – prvo osnovna egzistencija pa onda moralni imperativ.