Dobro veče dobri svete, 

Ovaj blog bi bio namenjen kučkarima i ostalim ljubiteljima kerova kao i svim dobronamernim trolovima pa i za par bolesnika sa bloga, tj. praktičo svima. Zvanična tema je razgovor o kerovima, dobrim forama odgajanja, dresure, receptima, mestima za igru, igrama, itd. Možemo i napraviti mali foto album ljubimaca, bilo bi zanimljivo uz priču i videti ko šta ima. 

Sve je krenulo od Tasinog bloga sa pitanjem kako obezbediti svežu vodu tokom zime, ako nikog nema kod kuće veći deo dana. Posle je priča skrenula i na recepte, pa sam u saradnji

Ovaj kratki blogić (da, tako ga ovde zovemo iako je samo post) je više povod za razgovor nego moj sociološki traktat koji se svakako ne bih usudio da napišem. Ponukao me je apostata neki dan kada je napisao kako su sva piva kod nas jednaka.

 Ne samo da su sva piva jednaka kod nas nego mi se čini kako entropija globalizacija melje sve vrhove i ravna dolje i da ćemo uskoro imati potpuno ujednačen mali skup proizvoda. Evo me u Ekvadoru, u poslednjih 12 meseci bio sam u Americi, par država Južne Amerike, dve države Azije, Africi, naravno po Evropi. I, čoveče, sve je jednako.

Prostor za čestitke, želje i pozdrave. Da se ne smucate sa siročić-komentarima po drugim blogovima. :)

Ovaj je samo za to. 

Sve najbolje svima. I Mireli VIP.  

Koruptolomac! Ha ha! 

Autor: zilikaka

 ...

Би се могао назвати овај период. Каква Филипика. 

Углавном, скупљам добре идеје како провести викенд. Дани ће бити лепи, сунчани, топли.

Пар идеја које ми падају на памет:

Kandidati za odbornike SNS su se danas provozali autobusom koji je prerušen u metro, linijom metroa koji će početi da se gradi za par godina. 

Logika iz crtaća. 

Moj sin treba da krene u prvi razred naredne godine. Zbog toga počeli smo da se raspitujemo u školi koji učitelji i učiteljice primaju prvi razred naredne godine i sakupljali smo iskustva po komšiluku. Jedna od stvari koja mi je najviše zapala za oko je činjenica da svi roditelji iz ulice voze decu u školu iako do škole ima samo 400 metara (merio sam) i samo jedan prelaz puta ali sa semaforom. Raspitujući se dalje saznao sam da u našem naselju čak postoji i školski autobus koji kupi decu koja žive i na manje od kilometar do škole. To je 15 minuta dečijeg hoda.
Sve mi je to bilo veoma čudno ali sam u tom momentu procesiranje tih činjenica ostavio pozadinskim procesima u mozgu. Ali sam zatim sasvim slučajno na radiju uhvatio emisiju koja je pričala o Lomljivoj generaciji (ako je to dobar prevod za Fragile generation) i o Free range parenting. Tada su mi se kockice spojile i zaista sam se zamislio.

Nešto razmišljam danas, pošto sam odbolovao jedan dan, u kakvom procepu od vremena se mi nalazimo. Ne možemo biti u većem rasulu (dobro, da, znam rock bottom be postoji, uvek može dublje), pola ljudi je u letargiji, pola nema vremena za razmišljanje a treća polovina (ovo me je Marko Kraljević naučio kad je polomio Musino koplje na tri polovine) je temporarily embarrassed millionaires. 

Voleo sam da igram igrice. Baš. 

 Neki dan se povela priča o starim igricama, pa sam pokrenuo uspomene. Evo moje liste, sortirane po količini zadovoljstva koje su mi pružile i po količini vremena koje sam "bacio".