Sledi, naravno, bitka.

Prvi deo iste. 

P.S.

Kome treba XI glava, i Autor i dalje odgovara na pp. ;) 

 

 

„Govoriš gluposti!", pobunih se ja, „Znaš sigurno da ću pasti pored tebe, ako ti ostaneš na brodu. Nadam se da ćemo oboje pobeći u šume i nastaviti tamo da živimo, sa mojim narodom. Što se kraljevih ljudi tiče, ti nespretnjakovići nikada ne bi mogli da uhvate vilenjaka u šumi, čak i kad bi im čučao na grani iznad glave. Mogli bi smo otići do Šume Trolova, potražiti pomoć u ljudstvu i našim brzim brodovima i ponovo zagospodariti morem, pretvarajući Onundove drakare u prah i pepeo. Zašto to odmah ne uradimo? Obala je tako blizu!"

„I ja bih volela da vidim tvoj narod i šume o kojima si mi toliko pričao. Naročito sada, kada me na moru čeka samo smrt. Ali, ja sam vikinški vođa. Ne mogu da ostavim svoje ljude koji su za mnom krenuli protiv svog kralja, sada, kada treba ginuti. To nikada sebi ne bih oprostila, dok sam živa. Kako bih i jednom od ljudi iz mog kraja pogledala u oči? Moje je da pobedim, ili umrem sa njima. Možda ću na kraju bitke, kada sve već bude izgubljeno, imati pravo da potražim spas. Samo to treba doživeti, vilenjče", reče ona, i po prvi put u životu mi se, jecajući, obesi o vrat. 

Četvrtak, i, kao što ste navikli - družite se sa anonimnim_autorom.

Posle skoro dva meseca, konačno kraj ove priče o Eriku Krvavom. Od iduće nedelje, vraćamo se Friji i Un.

 

Spolja su dopirali zvuci borbe i jauci umirućih. Uskoro krici nadjačaše zveket metala, što je značilo da je Sigvratova vojska konačno sasvim razbijena i da sada saveznici love poslednje preživele i pogubljuju ih. Nekoliko minuta kasnije i to se utiša. U prostoriju gde su Erik i Nim držali posmrtnu stražu nad telom Vilin-kralja uđe Snori Rutavi praćen nekolicinom vilenjaka.

U zemlji, to jest jeziku, naseg domacina ovde na US Openu, reci 'Grand' i 'Slam' same po sebi nemaju mnogo veze sa tenisom. Mada bi 20,000 ljubitelja tenisa koji se cuju kroz prozore ovog novinarskog centra te reci rado prisvojile, ima mnogo drugih sportova, industrija i institucija kojima te iste dve reci takodje puno znace.

Jedan od obroka koji mozete ovde u Njujorku da narucite zove se isto 'Grand Slam', i na jelovniku pise da je to najveci dorucak koji vam taj

(Djokovica su veceras pratile razne zvezde: Heineken, Dusan Vemic, i muzicar P. Diddy)

 "Da pricamo malo o basketu, a?"

 Novak Djokovic je razgovor sa novinarima i veceras zapoceo na temu kosarke. Posle pet uzbudljivih i napetih setova, bilo je lako razumeti ga da mu se nije puno pricalo o tenisu. Bilo mu je medjutim svakako lakse nego Federeru, sedeo je na istoj stolici sa koje je Svajcarac do pre 15 minuta mukotrpno odgovarao na novinarska pitanja sa nekarakteristicno tihim glasom i bez direktnog pogleda u oci. Novaku je jedino bilo krivo da nece sutra stici da gleda okrsaj nasih i turskih kosarkasa u Litvaniji, ali osim toga bio je odlicnog raspolozenja.

Kako stvari stoje, Niš neće dobiti novu sportsku halu do januara 2012. godine. Samim tim u najveći grad na jugu Srbije, neće doći najbolji evropski rukometaši (EURO 2012), a hotelijeri, kafedžije, ćevabždinice, buregdžinice, suvenirnice, semenkari i ostala „živina" u južnoj-tužnoj prestonici, ostaće uskraćena za nedelju dana karnevala i prihoda od više hiljada inostranih navijača, noćenja, šopinga, „tepsija sa sirom", hektolitara piva i par kamiona „zanimacija za zube". Niko neće poneti fotografiju-uspomenu sa Tvrđave, ni saznati priču o caru Konstantinu - Nišliji. Neće stranci zatvarati niške kafane, pušiti „Klasik", čuti Šabanovu „Hanumu", niti bajku o „Realu sa Nišave". Neće.

 

Počinje! U četiri srpska grada od utorka, pa sve do 16. decembra, moći ćete da gledate najbolji evropski ženski rukomet. Evropska rukometna Federacija je učinila presedan dodelivši jednoj zemlji i drugo veliko takmičenje u jednoj godini, pa ćemo posle muškog u januaru, po istom modelu, u istim halama u Beogradu, Novom Sadu, Vršcu i Nišu gledati i 16 najboljih evropskih reprezentacija.

Dođite, probajte, svideće vam se...

Pre nedelju dana, prošle srede (26. septembra) u padu aviona „Lasta“ poginuo je Goran Savić (39), major, pilot Vojske Srbije. Tek po pogibiji, saznali smo mnogo o ovom čoveku vredom svakog poštovanja. Poštovanja ne samo zbog toga što je poginuo i na koji način već  zbog toga ko je i kakav bio. I ostao. Saznali smo i kad je rođen i gde, da je ostao bez oca kao dečak kada je ocu bilo – o toliko omiljene ironije sudbine – 39 godina, kao i njemu u trenutku pogibije. Da je majka ostala sa njim i sa bratom, isto kao i sada njegova supruga sa dva dečaka, da žive trošnoj i iznamljenoj kući... i još mnogo toga, uglavnom tačnog, ponešto i netačno. Mediji su se prosto utrkivali ko će doneti što više detalja, makar i banalnih koji će na svaki mogući način pojačati osećaj tuge i žaljenja za poginulim pilotom, oficirom, ocem, sinom, mužem. Pa se tako u želji da čitaocima ponudi što više patnje i herojstva – psiholozi bi verovatno rekli kako bi skrenuli pažnju sa svojih odnosno čitaočevih problema i apatije – jednom dnevnom listu omaklo da na naslovnoj pored udarne vesti naslovljene HEROJ – Poginuo da bi spasio druge objavi fotografiju obnažene lepotice-zečice. I sve to, plus Dulić, Đilas, Tadić i Prosinečki na istom komadu roto papira za 20 dinara.

Oko granice
22. novembar

Nikada mi neće biti jasno kako pogranična policija zna da smo negde u
pojasu nejne prinadležnosti podigli kamp. Da li im neko dojavi? Ili
nas sami vide, što nije posebno teško budući da i ne pokušavamo da se
krijemo? U poljsko-ukrajinskoj pograničnoj zoni dva puta su nas
presretali i legitimisali tokom samo jednog dana, a onda

Božić Bato, pokloni mi siguran smeštaj

 

Strah možda nije prava reč koja opisuje kako se osećam nakon događaja s noćnim posetiocem. Pre bih rekla da od te noći nosim osećaj tegobe koja me pritiska po ceo dan. Kvari mi užitak u vožnji, uživanje u predelima, prepuštanje ostalim doživljajima. Kako mrak počne da se primiče, tako se tegoba pojačava a turobne misli stanu da me ophrvavaju. Naporno mi je da se brinem povazdan, toliko je naporno, uz sve ostale brige skopčane s ovakvim putovanjem, da se stalno preispitujem gde je ta granica kada ću reći: ma ne mogu više s tim da se nosim. S takvim mislima ukrcala sam se na feri za Igumanicu. Dva i po sata na moru, dva i po sata nebicikliranja, dva i po sata drugačije neaktivnosti nego u proteklih pet meseci. Dovoljno vremena da o svemu dobro razmislim.

Dan peti, 10. oktobar

*

Za razliku od prethodnih dana kada sam mahom gurala od ujutru do kasnih popodnevnih sati da bih tek predveče naišla na deonice kojima mogu da vozim, današnji dan počeo je skoro pet kilometara dugim spustom. Put je veoma dobar, zemljani, bez kamenja koje izviruje na sve strane, bez džombi i rupa.

Rano je i prohladno. Kada dunem, u vazduhu ostaje beli trag. S moje leve strane, iza prvih planina koje mi se čine nadohvat ruke, izviruju snežni vrhovi Anapurna Himalaja. Najviši pripada Anapurni II, špicast je i po obliku me neodoljivo podseća na Očnjak na Prokletijama, samo što je od njega viši za oko 6.000 metara.

Dok sam bila u Srbiji i u susedstvu, nisam stizala da pišem. Svakoga dana sam putovala,

uglavnom biciklom a kasnije malo i autobusom, gotovo svake večeri sam imala tribine,

a pre i nakon njih susrete sa starim i novim prijateljima. Na kraju dana, kada bismo se moji

domaćini i ja razdvojili, umesto na spavanje, sedala sam za kompjuter i odgovarala: na mejlove,

 poruke, davala intrevjue... Tako se za tri meseca skupilo materijala i materijala za najmanje

jedan podebeli roman. Koji ću možda napisati, jednog dana. A nakupilo se i teškog umora.

Za tri meseca na Balkanu fizički i psihički sam se iscrpela više nego za tri godine pedalirajući

kojekuda po svetu.

WeChat grupa Pomoć Srbima jedna je od retkih grupa Srba u Kini u kojoj nema suvišne priče ni off topica. Svakog prvog u mesecu, njen osnivač Igor Stanković objavi početak nove humanitarne akcije. U objavi uvek stoji informacija o projektu za koji se tog meseca donira ili o porodici kojoj ćemo pomoći. Akcije traju od prvog do petog u mesecu, a prilozi se doniraju preko WeChat-a, koji je u Kini i sredstvo plaćanja. Svako od nas u grupi pošalje prilog u vidu ’Red pocket-a’, a Igor ga otvori i prebaci na svoj račun. Istovremeno, potvrdi prijem novca, tako da svi javno vide koliko

Taroko kanjon je verovatno najpoznatija turisticka atrakcija u Tajvanu. U sklopu nacionalnog parka, za koji je proglasena cela oblast u donjem toku reke Livu, nalazi se na desetine hajkerskih staza. Da bi se sve ispesacile, treba tri dana.

Na jeziku domorodaca, rec 'taroko' oznacava ljudsko bice. Nekada je kanjon bio nalaziste žada, a zbog mermernih stena naziva se i Mermerni kanjon.

Sa mojim domacinima ispesacila sam dve staze i ostale udivljena tolikom lepotom. Nije mi smetalo ni sto su veci deo tih ruta Tajvanci poplocali i osigurali ogradama, podlezuci zahtevima masovnog