Pise: edi-va

Ne nisam, ali postoje tri šansone koje mislim da su vredne pomena. Tri koje pevušim, kada ih slučajno negde sretnem.

Jaques Brel – Ne me quitte pas

Edith Piaf – Non, je ne regrette rien

and last but not least:

Dragan Stojnic – Ces’t la vie

Jaques Brel u pesmi – Ne me quitte pas ( ne ostavljaj me sada)  po meni predstavlja oličenje

Trinidad je Srbija!

Prva „lepota poroka“ se nazirala juče, a epilog je dobila

Autor: Nemanja Nenadić 

Da krenemo od jedne apsurdne i ružne situacije, a nadam se da će u narednim mesecima biti i štogod lepše da se ispriča u okviru ovog bloga.

Reč je o Republičkoj izbornoj komisiji. Iako se RIK sastaje i oglašava samo u doba izbora, treba znati da je to stalno telo, koje se periodično sastaje i u doba između izbora. Nije baš potpuno jasno šta je u pravnom smislu RIK. RIK ima neke osobine samostalnog državnog organa (na primer, osnovan je zakonom, donosi opšteobavezujuće odluke), ali nema neka bitna svojstva koja državni organi imaju

Piše: Boban Stojanović  

(Autor teksta je bivši aktivista grupe Queeria, Zvonko Bogdan, koji je iz borda organizacija istupio nakon što je estradni lobby unutar pomenute NVO objavio intervju sa Jelenom Karleušom. Njegovo pismo prenosimo u celosti.)

Stvarno, ovo što se desilo na poslednjem Queeria blogu je nedopustivo.

Nekoliko dana čitam komentare i ne mogu da verujem.

Pa zar je iko mogao da pomisli da se ja, iz Queerie, javljam nekome ko ima samo srednju školu?

Komšijama sa višom školom ponekad, onako kroz zube, procedim: Dobar dan!

JA SAM URBAN.

I nisam seljak.

I da, slušam samo klasiku. Ništa Jeca, ništa Mina, ništa Seka, ništa Sneki...a, jok ja!

Isključivo klasika.

I to Dragana del Monako.

Pa makar padala pijana po sceni „Sava centra“.

Samo nek’je klasika.

Pre nego se upustim u dve zanimljive varosarije koje ce zbog duzine ipak biti objavljene u dva razlicita unosa – jedan veceras, a drugi po Uskrsu – a od kojih se prva direktno nastavlja na moj prethodni blog unos, moram da vam obratim paznju na pravu pravcatu muzicku poslasticu koja se ovih dana pojavila na YouTube.  

Radi se naime o snimku iznimno dobre izvedbe oratorijuma nemacko-danskog baroknog genija Dietricha Buxtehudea „Membra Jesu Nostri” koju je izvesni korisnik ovog servisa okacio i na cemu mu svaka cast.  

Poslusajte u nekom trenutku slobodnog

Seoske lole 

Krenu moji baka i deka po prvi put u bioskop. Iza njih je bio Drugi svetski rat, koji ostavi za sobom pustoš, ali i želju za svemirskim putovanjima, čitanjem knjiga, pesmom, igrom.  Seksa im, pričala mi baka, nije nedostajalo. 

Danas mi je stigao mejl iz ovdašnjeg, ljubljanskog inistituta Ifimes, koji se bavi bliskoistočnim i balkanskim studijama. U mejlu je priložen članak, koji je na temu "Novi izazovi za Srbiju i EU u Srbiji", napisao izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju i slovenački poslanik u pomenutom parlamentu, Jelko Kacin. Članak sam prevela (možda ima poneka kucaća greška, izvinjavam se unapred, žurila sam), dakle izvolite:

NOVI IZAZOVI ZA SRBIJU I EU U SRBIJI

Srbija je ponovo na raspuću. Za odlučan korak napred i odlazak u budućnost ne može nikako da se odluči.

… moj dobar drugar Beli je, tih nezaboravnih 90tih, skoro svaku svoju pricu pocinjao sa recenicom "razbili ti se Bane i ja ..." Tu smo vec otkidali od smeha, tako da je nastavak price uglavnom bivao nebitan.

Beli je uvek imao najbolju dzidzu i gajbu u Prizrenskoj u koju su svi dolazili, prolazili, spavali, kresali, bezobzirno praznili domacinov frizider i nesvesno provodili svoje najlepse dane. Belog nismo kapirali kao domacina ove velike starinske

Prvi put sam na košarkašku utakmicu Partizana otišao 92ge godine. Partizan je već uzeo titulu šampiona Evrope i igrao je utakmicu protiv Zvezde. Bila je ogromna razlika, a crno bele su predvodili Đorđević, Danilović, Stevanović, Koprivica, Dragutinović i drugi.. Tada je mene i brata vodio tata. Tek sam 96 počeo ponovo da idem na utakmice, tada već sa društvom iz osnovne škole..

Kada je počela ovogodišnja

Predstavljam vam Helix nebulu ili "Božije oko" Najseksipilnija pojava za svakog astronoma.

Nalazi se 690 svetlosnih godina udaljena od zemlje u sazvežđu vodolije. Ćestitam vodolijama-progledali su ;-). Nastala je (kao i sve nebule) umiranjem zvezde tipa sunca. Otkivena je 1824 i stara je oko 10600 godina a prečnika

Iz kuce VB izasla/ispala/izbacena (precrtati nepotrebno) je Zorica Markovic. Narecena vokalna solistkinja stoji - izmedju ostalog – i iza muzickog projekta lansiranog tokom 90tih "Mirno spavaj nano".

Pesma nastala na ljubavnu nakanu ima vrcav refren:“Mirno spavaj nano, sve je zakljucano, moje srce nije, dzaba ti kapije”

Nekako u isto vreme ili neposredno po lansiranju ove evergreen delicije u estradnu orbitu, sudbina je tako htela (da odem iz rodnog sela) da u aps zapadne lider srbskih radikala vojvoda profesor doktor i sta sve ne Sheshely sa saradnicima.

Bar jedan singularitet ima posebno singularne karakteristike, singularitet na kvadrat, bar – svest.

Opipljivost, znanje i mašta su nam skoro uvek dovoljni da nešto konceptualizujemo, čak i ako smo u domenu organizacione fenomenologije.

Npr, morski talas. Jasno nam je da molekula vode u talasu ima previše i da ne možemo izdračunati kako se guraju ili privlače između sebe da bi napravili taj talas. Nije bitno ni ako ne znamo ništa o hidrodinamici. Ali, npr, probali smo nekad da se igramo u šljunku i to iskustvo nam je dovoljno dobar obrazac da konceptualizujemo talas kao organizacioni fenomen tih silnih molekula vode. Šanse su, čak, da će nam retko pasti na pamet da tu čuči bilo kakav fenomen.

Gde zaglave opipljivost i znanje, unesemo nešto više mašte i idemo dalje. Mašta nam pomaže da „uđemo“ u fenomen, izađemo iz njega, da ga malo promešamo, rastegnemo, skupimo i slično. Ako smo u njemu zauvek neko može da ga uslika spolja i mi da gledamo fotku.

састав на тему . . . . здес случајан

у векове загледан протекле,

историја свуда око мене,

често гледам палате поклекле,

и уњима ко да сутим сене,

сјаја бившег однели га дани,

све мачеве витезе принцезе,

одвезоше вранци разиграни,

упрегнути у небеске чезе.

сад

Teorija kratkih rezova

Bil i Suzan su uvedeni u sobu univerziteta Vašington. Bili su mladi bračni par, u svojim dvadesetim, onaj koji bi svako lako zavoleo. Seli su na dve kancelarijske stolice, oko metar i po jedan od drugog, na maloj platformi. Bili su privezani na uređaje i elektrode koje su merile otkucaje srca, količinu znojenja i temperaturu tela. Ispod stolica se nalazio se uređaj koji